Crno – bela nostalgija

Slike i priče iz prošlosti i sadašnjosti FK Partizan…


Dresovi Partizana kroz istoriju

Sve do 70-ih godina 20. veka naši (ali i evropski) klubovi nisu nosili dresove poznatih proizvođača. Poznato je da je prvi proizvođač sportske opreme koji je istakao svoj logo na dresu bio “Admiral”, na dresu Leeds United-a, tamo negde 1973. godine.

Kod Partizana, tada, sredinom 70-ih preovlađuju prugasti ili čisti beli dresovi sa kragnom (po meni – simbol savršenstva i jednostavnosti) uz “Adidas” šorceve.

Pojavljuju se i prve reklame – “SAS London”, “Prokupac”, “Simpo”…ali pojava reklama je bila povremena, institucija zvaničnog sponzora je tek kasnije postala poznata našim klubovima. Krajem 70-ih (1977, 1978) Partizan često nosi komplet “Adidas” opremu, uglavnom u beloj boji.

Od sezone 1978/79 Partizan sklapa prvi dugotrajniji ugovor, i to sa beogradskim “Sportom”, ako se neko još seća sportske opreme sa čuvenim zvezdicama na rukavima. Sa ove vremenske distance dresovi su vizuelno bili sasvim pristojni, i skoro svake sezone izbacivana je nova garnitura. Nekada su to bili prugasti (široke pruge) a nekada čisti beli dresovi. Sponzori su se pojavljivali povremeno, uglavnom su to bile reklame za jednu ili nekoliko utakmica, bili su tu “Simpo”, “Loto”, “Kickers”, “JAT”, “Rubin” (živeli! )…

Saradnja sa “Sportom” traje do početka prolećnog dela sezone 1982/83, kada se Partizan vraća “Adidasu”, noseći uglavnom prugaste dresove tankih pruga, koji će posle ostati zapamćeni većini navijača. Nosila se tada prepoznatljiva oprema, šorcevi su do kraja 80-ih skoro uvek bili beli, kao i čarape. Jedino se menjao dizajn “Adidas” dresova u pogledu oblika kragne i boje rukava. Od 1983. do 1985. bili su beli, pa onda 1985/86 i 1986/87 crni, da bi se krajem 1987. opet vratili na bele rukave.

Pruge su ostale na svom mestu. Koliko ja znam, Partizan nije bio sasvim zadovoljan kvalitetom ni isporukom opreme, mislim da je to bila saradnja sa zastupnikom “Adidasa” – “Slovenijašportom” a ne direktno sa “Adidasom”. Od 1985/86 na dres Partizana “dolazi” prvi zvanični sponzor na duže staze, slovenački “Iskra Delta računari”, sada već legendarna bela krpa sa imenom sponzora preko prugastog dresa. Ako biste pitali bilo kojeg navijača Partizana da izdvoji jedan omiljeni retro dres, većina bi sigurno odabrala neki od “Adidasovih” iz sredine 80-ih.

Poslednje sezone “Adidasa” obeležava sponzor “Beko” sa reklamama “Beko” i “Lee Cooper” (ahhh, Roma…). Početkom 1990. Partizan napušta “Adidas” posle 7 godina i sklapa ugovor sa anonimnim švajcarskim “Vocado-m” čiji je vlasnik bio neki Srbin. Totalno nepoznata marka opreme, kroj smešan, psihodelični dresovi sa nekim krivim štraftama i rombovima, uglavnom – za zaborav.

Sponzor je bila japanska “Aiwa”. Sledeće sezone “Vocado” prelazi na klasične prugaste dresove, to je dres u kojem smo osvojili Kup 1992. Ostaje za sećanje i prvi crveno-plavi dres posle više od 30 godina, nošen na Malti protiv Hiberniana u Kupu UEFA 1990.

Slede sankcije i nemogućnost pronalaženja poznatog inostranog sponzora, pa Partizan tada nosi sve i svašta – “Admiral”, pa onda derbi 1993. sa komplet belom “Diadora” opremom, zatim i derbi na JNA u “Umbro” opremi (tada i nikad više)… Kao sponzori se 1992/93 pojavljuje “Dafiment banka” a 1993/94 “Goma”.

Početkom 1994/95 dolazi novi tehnički sponzor, japanski “Asics”, što je za to vreme bio ogroman korak napred. Prugasti dresovi ali i bele garniture uz reklamu “Goma”, dres sa čuvenog 100. derbija.

Od 1996/97 dolazi “Nike”, a sponzor na dresu bio je “OKI”, tačnije beogradska firma “Cores” reklamirala je proizvode koje zastupa i prodaje, poznate štampače. Klasični prugasti dresovi, a tada se posle mnogo godina pojavljuju opet i rezervni bordo-plavi. Postojala je i jedna neobična prugasta garnitura, isti dizajn kao što je tada nosio Minhen 1860.

“Nike” izbacuje 1998/99 novu, pretežno belu garnituru sa plavim aplikacijama na kragni, a od te sezone dugogodišnji sponzor postaje “Verano motors”, zastupnik “Pežoa”. To je onaj poznati dres u kojem se igralo protiv Lacia i Njukasla, meni lično se nije sviđao ali vidim da su mnogi vezani za taj dres. Dalju saradnju sa “Nike” Partizan mora da prekine silom prilika zbog sankcija, a govori se da je to bio jedan od najkorektnijih dobavljača sportske opreme, ali su nove sankcije američke vlade učinile svoje. Partizan usled toga u proleće 2000. prelazi na domaći “NAAI”, da bi zatim već od 2000/01 sklopio ugovor sa “Pumom”, mada su to opet bili dresovi koji nisu dolazili iz centrale poznate kompanije, već neka B varijanta. Prugasti, sasvim istovetni kao i “Nike” dresovi iz 1996/97 i 1997/98. “Peugeot” i “Verano” i dalje na grudima kao reklama.

Tako pune tri sezone, sve do pojave “Kappe” i “Superfunda”, dres sa kojim se ušlo u LŠ, a onda sledi svake sezone novi dres, uz druge sponzore – “Imlek”, zatim pune tri godine “VW” a onda i “MSI”. Prve sezone pruge na dresu su bile tanke a zatim se prešlo na široke. Svo ovo vreme postojalo je i brdo rezervnih varijanti – sivi, bordo-plavi, beli i crni dresovi.

Dolazimo do današnjeg prugastog “Adidasa”, povratak tradiciji uz najjači svetski brend.

Toliko, možda je nekome bilo i zanimljivo da se podseti nečega, a mlađi da nešto saznaju.

 


Doš`o je i taj dan…

Zašto taj odnos, koji je započeo kao pritisak na jednog školskog dečaka,traje gotovo četvrt veka… duže od ma kog drugog odnosa koji sam uspostavio sopstvenom voljom? Nick Hornby, Stadionska groznica

Beograd, 1972, mislim da je 1972…

Otac, naš rođak i ja, u rođakovom fići. Ja zaista pamtim taj detalj. Pomalo nejasno,ali ga pamtim. Kao i još neke događaje iz tog najranijeg detinjstva.Pa Vi verujte, ako hoćete.

– Đuro,a kakva je to loptica? – pitam rođaka,dok gledam lopticu zakačenu na retrovizor.
– Crno-bela, Partizanova. Tvoj ćale je Partizanovac,a i ja sam. Bićeš i ti, naravno.

To je moje prvo sećanje na voljeni klub. Prvi put da sam čuo za tu magičnu reč. I to nije bio nikakav pritisak, kao u slučaju Nika Hornbija. A i nisam bio školski dečak, već mnogo mlađi. I niko me nije pritiskao da navijam baš za taj klub. Dovoljna je bila ta jedna rečenica da se u meni, koju godinu kasnije, probudi neka neobjašnjiva strast, i da počnem da joj se sve više predajem.

Zemun, 1975.

Otac se vraća sa posla,bila je subota.

– Ne gledaš utakmicu na televiziji? Igraju Partizan i Željezničar, u Sarajevu.

Otac je bio više simpatizer nego navijač. Gledao je sve utakmice u Beogradu u čuvenom pohodu na finale 1966. I još dosta utakmica pre i posle toga. Zajedno smo komentarisali utakmice, koje sam ja pomno pratio iz nedelje u nedelju. Ipak, nekako mi je promaklo da se ta utakmica direktno prenosi. Odjurio sam do televizora i uključio ga, a koji minut kasnije počeo i da plačem. Video sam da Partizan gubi 0-1. Ne mogu da objasnim zašto su suze krenule. Ja sam preozbiljno shvatio tu odanost prema klubu, to je jednostavno bilo jače od mene. Ili da budem precizniji, to je postalo deo mene. Povratka nije bilo.

Otac je bio iznenađen mojom reakcijom i počeo je da me teši.

– Smiri se, daćemo gol uskoro, onda ćemo okrenuti na 2-1, a mislim da ćemo i treći dati do kraja.-
Neverovatno, ali tako se i desilo! Na kraju 3-1 za nas! Onda sam ja plakao i smejao se u isto vreme. Otac se smejao i čudio mojoj strasti, prejakoj za te godine.

Zemun, pa Beograd, 1980.

Postao sam ozbiljan mali Grobar. Skupljao sličice, postere, upijao svaku reč sa sportskih stranica. I još nisam bio na utakmici, i vršio sam pritisak na oca. Par puta je neobavezno obećao, ali nismo otišli. Znao je da mi to duguje. A ja sam znao da će da me odvede, vrlo brzo. I majka mu je govorila:
– Ajde, matori, toliko mu pričaš o Partizanu i fudbalu, odvedi dete na stadion.

Uzeli smo onaj čuveni džepni raspored prvenstva iz Novosti i pogledali koja je sledeća utakmica u Beogradu. Odluka je pala: Partizan-Sarajevo, 20.april.

– I ako bude kiša? – pitao sam bojažljivo.
– Ma idemo,pa makar bio pljusak – uverio me je otac.

Sarajevo je bilo pravi protivnik, dobar tim, nije bio u rangu Zvezde ili Hajduka, ali za premijeru sasvim odgovarajući. Partizan je te godine bio slab, ali to nije nimalo smanjilo u meni želju da odemo na stadion.
A onda… došo je i taj dan. Kišovit, kao za inat. Mi smo se ipak spremali polako za odlazak u Hram fudbala. Osećao sam da je to veoma važan dan. Neko čudno uzbuđenje me je treslo iznutra, nisam mogao da dočekam trenutak polaska. Sa ove distance, malo je događaja koji se mogu porediti sa tom prvom utakmicom. Jedino krštenje, prvi rođendan i prva ljubav iz školske klupe.

U međuvremenu, i kiša je prestala. Sve sam upijao očima dok se naš tramvaj kotrljao do Autokomande. Sve one male radnje u Bulevaru JNA, sve one likove koji su, kao i nas dvojica, pošli na Topčidersko brdo istim poslom. Pa blagajna ispod teniskih terena. I na kraju, momenat kada sam kročio na južnu tribinu. I slika zelenog travnatog terena koja je pukla ispod mene.

Na stadionu oko 15.000 ljudi. Mnogo crno-belih zastava oko mene, neka atmosfera kakvu do tada nisam osetio. Neko utočište, jedan svet za sebe, moja paralelna stvarnost.
Na terenu svi oni asovi koje sam do tada samo gledao na televiziji. Vukotić, Nenad Stojković, Živković, Varga, Klinčarski…

Utakmica je bila zanimljiva ali ne preterano kvalitetna. Mi smo se mučili, mučili… nisam želeo da verujem da ću baš biti takav baksuz da ne vidim gol. A onda, u finišu, dve skoro identične situacije. Lopta sa strane dolazi u peterac gostiju, najbolje se snalazi Klinčarski, jednom, pa posle par minuta još jednom, i eto pobede od 2-0 !
Zar sam mogao više da poželim? Srce mi je bilo puno, a reči su kuljale iz mene. Hiljadu komentara, hiljadu konstatacija, hiljadu pitanja. Put do kuće nam je prošao neverovatno brzo. Sutra, opet u školu. Srpski, matematika, i tako redom.
Ali ja sam telom bio u školi, a mislima na Stadionu JNA. Svakog sekunda, svake minute, ja sam u glavi vraćao film od prethodnog dana. Došao sam kući, a kada je i otac pristigao s posla, obratio mi se upravo onako kako sam i očekivao:

– Klinčarski, kako si?

Bio je to kao neki tajni, ritualni pozdrav, čije je značenje bilo jasno samo nama dvojici. Muška posla.
Sa ocem sam otišao još nekoliko puta na stadion. Posle par sezona, tačnije 1983, i treći član moje porodice, majka, se angažovala i donela mi člansku kartu, uz koju sam sledeće dve sezone posmatrao sve utakmice crno-belih u Beogradu.

Strast je nastavila da živi kroz sve ove godine. Godine, čijih dobar deo i dalje provodim na stadionu. Možda je ta strast vremenom poprimila neke druge, finije oblike. Nema više plakanja zbog poraza, ali ima neke gorčine i nervoze koja me ponekad drži i po nekoliko dana. A kada dodje neki trenutak radosti, kao Istanbul 1992, Rijeka 1999, Njukasl 2003, probudi se onaj neizlečivi ludak u meni, izadje na terasu, počne da lupa o pleh i urla, traži CD sa pesmama Partizanovog Juga i odvrće do maksimuma. I shvatim da je virus odavno uzeo maha, još u ranom detinjstvu, i da sam beznadežan slučaj. A pravo da Vam kažem, i ne samo da mi to ne smeta,nego ću taj virus i dalje da negujem.

Ova priča je o Partizanu, Sarajevu, jednom kišnom danu,o meni, mojoj strasti i mojoj porodici. Ali isto tako može da bude i o Vama, o Vašem timu…(edit). Znam da ćete se prepoznati.
Priča je posvećena svima Vama koji ste godine proveli uz svoj tim, na stadionu ili uz TV, po kiši ili snegu. Nebitno je da li je taj tim crno-beli , plavi ili crveni.
Jer, strast nam je ista.

Posvećena je i mom ocu, koji je napustio ovaj svet, i sada se odozgo čudi da ovaj njegov sin i dalje navija istim žarom.

Posvećena je svim onim drugarima s kojima sam delio tužne i vesele trenutke na stadionu. Naravno, i svim onim asovima koji su mi donosili i radost i tugu. A bilo ih je mnogo…

Priča je, bar na prvi pogled, sasvim privatna. Ne zamerite mi.

Ipak, priznajte – da li ste se, bar malo, bar na trenutak, prepoznali u njoj?

 

Autor: Aleksandar Pavlović

Other:

Partizan.rs je vlasnik autorskih prava na sve sopstvene sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka i programerski kod) i vlasnik prava na licencne sadržaje koje na portalu prenosi.Ukoliko posetilac neovlašćeno i u svrhe koje nisu lične, koristi i u drugim medijima prenosi bilo koji deo sadržaja sa portala bez pisane saglasnosti vlasnika, smatraće se da vrši povredu autorskih prava www.partizan.rs.U slučaju povrede autorskih prava, www.partizan.rs u skladu sa Zakonom, ima pravo na sudsku zaštitu i naknadu štete.


Zvanični sajt Fudbalskog kluba Partizan