Dve kratke priče

BAJMOK, 1949.

Malo mesto na jugoslovensko-mađarskoj granici, u vreme Informbiroa ova granica se smatrala  ”vrlo vrućom”. Ubijali su naše graničare i često minobacačima gađali naše zemljoradnike koji su radili u polju. Zbog složene vojno-političke situacije, varošice i gradove u blizini granica sa Albanijom, Bugarskom, Rumunijom i Mađarskom, svi su izbegavali. Tako je bilo i sa Bajmokom. Pozivali su klubove iz brojnih  mesta u Jugoslaviji da ih posete, da odigraju prijateljsku utakimicu, da prirede malo slavlje svojim sugrađanima koji dugo žive u neprijatnoj i teškoj izolaciji. Odaziva obično nije bilo ili ako stigne odgovor, on je uvek bio uslovljen predlogom da se utakmica odgodi za neko drugo, bolje vreme. Prvi poziv Bajmokčana koji je uprava Partizana primila, te davne 1949, odmah je bio je prihvaćen, pa je odlučeno da na put krene Drugi tim sa dvojicom omadinaca.

Putovalo se brzim, međunarodnim vozom do Subotice, a zatim se presedalo za voz prema Somboru. Većina igrača je u unuformama, vojnici, vojni službenici, oficiri i nas dvojica omladinaca u civilu. Kao i uvek na putovanjima, puno šala i priča o fudbalu da bi vreme brže prolazilo. Voz je pri ulasku u stanicu Bajmok usporio, prosto je mileo, a oni koji su stajali kraj prozora su primetili da je mnogo sveta na stanici i da su  postrojeni kao za doček, jer đaci poređani sa učiteljicama nose bukete cveća. Zaključili smo da je sa nama u vozu verovatno i neka državna delagacija. Prvi su shvatili situaciju Mome Radunović i Čedica Lazarević, pa su umesto Save Belića, kapitena i vođe puta, primali cveće, ljubili se sa učiteljicama i slušali pozdravne govore presednika opštine Bajmok, sekretara Komiteta i predstavnike JA (tada se govorilo samo Jugoslovenska armija), dok se tim postrojavao iza njih dvojice. Uz muziku velikog romskog orkestra i sa cvećem krenuli smo u restoran.

Igra se noćna utakmica. To je zbog onih, preko granice, da vide svu našu nepokolebljivost! Utakmica se igra pod običnim, malo jačim sijalicama postavljenim na banderama koje okružuju igralište tik uz aut liniju, ili su na poprečnim žicama. Ali, nama igračima i svima na ”stadionu” bez tribina, sve svetli nekim punim unutarnjim sjajem. Gledalaca puno, svi su radosni kao da je došla reprezentacija Jugoslavije.

Utakmica je više nego prijateljska, lako dajemo golove, jedino je problem kada golman degažira i lopta ode uvis, iznad porečnih žica i bandera, i tamo se gubi u mraku. Čekamo njen povratak gledajući u pravcu predpostavljenog ateriranja. Interesantno je da ni jedna sijalica nije bila pogođenja iako su neki momci to priželjkivali.

Kasno uveče, priređena je svečana večera na kojoj su prisustvovali brojni zvanični gosti Bajmoka sa suprugama. Ulazak igrača u salu restorana veliki romski orkestar pozdravio je tušem i nekom borbenom pesmom.

BOR, 1949.

Radi opisa okolnosti pod kojima se putovalo opisaću što mogu kraće putovanje Drugog tima (koji je ustvari bio rezerva Prvom timu) u Bor i Zaječar, tada mesta, bar tako se meni činilo, odsečenih od sveta. Dotadašnjeg kapitena Drugog tima Valoka sada zamenjuje Sava Belić. Nismo ni sanjali, ali Valokovo igranje u saveznoj ligi bilo je fenomenalno, pa se Marko više nije ni vraćao u Drugi tim.

Prva utakimca igra se u Boru, a da bi stigli do Bora idete brzim vozom do Niša, presedate za Zaječar i u Zaječaru noćite. Sutradan putujete čuvenim vozom uskog koloseka preko Metovnice i uveče stižete u Bor. Na ovoj poslednjoj pružnoj deonici puta Zaječar-Bor voz mili prateći serpentine. Toliko je lagano išao da su mnogi igrači izlazili iz voza čekajući ga na sledećoj krivini. Izlazak, uskakanje u voz, ili trčanje uporedo sa vozom ljutilo je Savu Belića, kapitena i vođu puta. Za nas dvojicu juniora ovo je bilo zabavno ali nismo smeli komentarisati jer nam početak putovanja nije bio slavan. U Zaječaru smo  postali predmet razgovora čitave ekipe. Naime, Duško Jovanović i ja, juniori dobili smo od Racića četiri velike salame. To je bio deo onih salama koje je ekonom odredio za ceo Drugi tim. Misleći da salame pripadaju samo nama dvojici, mi smo ih lagano jeli još od Beograda. Kada je Racić potražio da se vrate četitri salame mi smo slegli ramenima i rekli da smo ih pojeli. Svi su se okupili oko nas, nisu mogli da veruju da smo u toku noći i jednog dana pojeli četiri, velike salame, bez trunke hleba. Branili smo se kako smo znali i umeli, ali je bila istina, da smo verovali da one pripadaju samo nama dvojici, i da smo salame pojeli u jednom dahu. Svi su nas gledali ali nam ništa nisu rekli. Salame smo jeli davno pre rata i tek, sada,  prvi put,  posle toliko godina.  One nisu mogle da se kupe ni u jednoj radnji, niti da se dobiju na tačkice. Salame su deljene samo vrhunskim sportskim organizacijama što je tada Partizan i bio. U toku puta niko nas nije primećivao jer se diskusija razvila oko Valoka koji je postao član prvog tima, posle fenomenalne igre protiv tršćanske Poncijane. Zahvaljujući jednom divnom čoveku i igraču Drenketu (Drenovcu), kao i Smičiklasu (Senčaru) i Firmu koji su nas uzeli u zaštitu, a zatim pridobili i druge igrače, sve se dobro završilo i niko više nije spomenuo salame i Racića.

U Boru smo pobedili sa velikim rezultatom (12:1), ali jedan događaj ostao mi je u sećanju. Igrač i član uprave Bora (Buda?) govorio je Beliću i Momi Radunoviću da pozovu u juniorski tim braću Milutinović, pogotovu Miloša. Dobio sam zadatak da obavestim Ćirića, što sam ja i učinio posle dva ili tri dana. Ćirić je dobacio da mnoga mesta u Srbiji imaju svoje nade, pa su olako prešli i preko ove ponude Borana. Tek, dve godine kasnije kada su se sastale omladinske ekipe Partizana i Bora, svi smo primetili plavog dečaka koji je skoro sam igrao sa druge strane. Đurika Špic je u toku igre rekao pogledajte ”plavog” kako se znalački kreće po terenu. Iduće godine Miloš je potvrdio svoju klasu igrajući za omaladinsku  reprezentaciju Jugoslavije na trening utakmici protiv  juniora Partizana, a zatim i na omladinskom evropskom prvenstvu kada je Jugoaslavija postala prvak Evrope, a Miloš Milutinović jedan od najboljih igrača (1952. u Parizu).

Autor: Bane Plazinić

Other:

Partizan.rs je vlasnik autorskih prava na sve sopstvene sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka i programerski kod) i vlasnik prava na licencne sadržaje koje na portalu prenosi.Ukoliko posetilac neovlašćeno i u svrhe koje nisu lične, koristi i u drugim medijima prenosi bilo koji deo sadržaja sa portala bez pisane saglasnosti vlasnika, smatraće se da vrši povredu autorskih prava www.partizan.rs.U slučaju povrede autorskih prava, www.partizan.rs u skladu sa Zakonom, ima pravo na sudsku zaštitu i naknadu štete.


Zvanični sajt Fudbalskog kluba Partizan