Samo bogovi mogu obećati

Izdavačka kuća Geopoetika predstavila je danas izmenjeno i dopunjeno izdanje knjige Bože Koprivice “Samo bogovi mogu obećati”, koje je svoju premijeru imalo u Zagrebu 2010. godine, kod izdavačke kuće “Ljevak”.

Prema rečima vlasnika i glavnog urednika, inače poznatog i cenjenog pisca Vladislava Bajca, “knjiga ima božanstvenu varku, jer neko može pomisliti da je to samo priča o fudbalu, a ona pripada nepostojećim žanrovima, možda bi to mogao biti esej u prozi ili čak studio u prozi.

U svakom slučaju, to je viteško delo u kome sve što se kaže, kaže se iz nekog visokoparnog plemenitog razloga. Što se više priča o fudbalu, a iznosi se niz podataka o utakmicama, golovima i fudbalerima to se shvata da je to priča o svetu i životu – naglasio je Bajac i dodao da “knjiga ima strašno mnogo junaka čije su sudbine autentične”.

Među njima je legendarni Milan Galić,  koji je autoru ispričao setnu i uzbudljivu priču o svom životu…

Stre­lac iz do­ma za rat­nu si­ro­čad

Po­čet­kom še­zde­se­tih u ju­go­slo­ven­skom fud­ba­lu vla­da­le su cr­no-be­le be­be. Bi­lo je ve­se­lo na tre­nin­gu Par­ti­za­na. Ta­mo na cr­ve­noj šlja­ci po­moć­nog igra­liš­ta Bo­bek je po­veo na­val­ne igra­če da ve­žba­ju vo­lej. Šu­ti­ra­li su Ko­va­če­vić, La­za Ra­do­vić, Vu­ke­lić, Ha­sa­na­gić, Vi­slav­ski… Tre­ner je iz ru­ke na­ba­ci­vao lop­tu, a oni su šu­ti­ra­li Šoš­ki­ću. Gol is­pod zi­da pre­ma uli­ci. Ga­lić iz ne­ko­li­ko po­ku­ša­ja ni­je dao gol. I bi­lo je ša­le na nje­gov ra­čun, pred­nja­čio je Bo­bek. On­da je Ga­lić pi­tao Bo­be­ka mo­že li da ode s tre­nin­ga ako po­go­di. Va­ži, ka­že Bo­bek, i ba­ci mu jed­nu ko­sku, a Ga­lić da stra­šan gol. To ni Šoš­kić, ni Ja­šin i Šoš­kić za­jed­no ne bi od­bra­ni­li. Još ču­jem Ga­li­ćev smeh, još bli­sta nje­gov osmeh dok ide pre­ma svla­či­o­ni­ci. A o va­ra­nju Ga­lić ova­ko ka­že: Dri­bling se uči na gro­bu oca gde ni­če ko­zja krv i ra­ste vuč­ja tra­va. A ja ka­žem Ga­lić dri­bla kao ta­las ko­ji di­še. Kra­jem ja­nu­a­ra, tač­no 31. ja­nu­a­ra, na ro­đen­dan mo­je kće­ri Jova­ne (Ivo, ka­kav sam su­vo­zač?) se­deo sam sa Ga­li­ćem u ka­fa­ni „Šu­ma­di­ja“, na Ne­i­ma­ru, i slu­šao. Mi­lan Ga­lić pre­ma klup­skoj ad­mi­ni­stra­ci­ji ni­je le­gen­da Par­ti­za­na. Le­gen­de su Bo­bek, Šoš­kić, Ko­va­če­vić, Vu­ko­tić. Ne­mam niš­ta pro­tiv, na­pro­tiv. Ali, ako Ga­lić ni­je le­gen­da, on­da ni­ko ni­je le­gen­da ni u Par­ti­za­nu, ni u ju­go­sloven­skom fud­ba­lu. Ga­li­će­va pri­ča mo­že se me­riti sa Ze­mljo­tre­som u Či­leu:

Ro­đen sam u Te­me­ri­nu, sta­rom Đur­đe­vu. Moj otac je oti­šao za Ame­ri­ku sa ro­đe­nim bra­tom i, ka­da je po­čeo Pr­vi svet­ski rat, on se ukr­ca na brod, vra­ti kao do­br­o­vo­ljac, pro­šao je ce­lu rat­nu gol­go­tu, na­sta­vi­li su i da­lje za Ru­si­ju, zaš­to to mi ni­je ja­sno. Kad su se vra­ća­li iz Ru­si­je pro­la­zi­li su kroz Voj­vo­di­nu, Sr­bi ih za­u­sta­ve, da­ju mu ku­ću i ze­mlju u sta­rom Đur­đe­vu da bi što vi­še Sr­ba osta­lo na­se­lje­no u Voj­vo­di­ni. Bio je jako vre­dan i ra­dan, kad se do­bro sna­šao, ode u Bo­san­sko Gra­ho­vo, ču­je da u Mir­či­ći­ma ima jed­na le­pa de­voj­ka ko­ja je već bi­la obe­ća­na Ga­vri­lu Prin­ci­pu.

Otac se ni­je du­go raz­miš­ljao ne­go se s njom do­go­vo­rio, oteo je i do­veo je sa so­bom u Voj­vo­di­nu. Bio je sna­žan, jak, mo­ćan, zgo­dan čo­vek. Osta­vio je i slič­no po­tom­stvo. Do­ve­de je u Voj­vo­di­nu u Đur­đe­vo, ona tu osta­ne.

Tu smo se svi ro­di­li. Đor­đe, pa su bi­la još dva bra­ta: Bog­dan i Mi­lan i Ma­ri­ja, pa sam ja po­sled­nji. Otac je umro 1938. go­di­ne, šest me­se­ci pre ne­go što sam se ja ro­dio. Bio je ja­ko vre­dan čo­vek, po ceo dan je ra­dio po po­lju, ne znam ko­li­ko je imao ze­mlje. Uhva­ti ga sun­ča­ni­ca, pre­ba­ce ga u No­vi Sad, izgle­da da je ne­ko ta­mo po­gre­šio i on umre od sun­ča­ni­ce. Da li je to bi­la sa­mo sun­ča­ni­ca, ne znam, ni­ko od mo­jih ni­je znao da mi ka­že. Maj­ka je osta­la sa­ma, a Đor­đe, ro­đen ’23. je ma­lo po­ma­gao maj­ci, po­sle to­ga ma­lo i se­stra. Kad je po­čeo Dru­gi svet­ski rat i ka­da su Ma­đa­ri po­če­li da ubi­ja­ju po Voj­vo­di­ni, ona nas spa­ku­je i od­ve­de u Bo­san­sko Gra­ho­vo, oda­kle joj je otac bio, u Mir­či­će.

Neš­to je bi­lo ta­mo. Ne­ko ima­nje. Ne mo­gu tač­no da se se­tim. Znam da na Ša­tor pla­ni­ni ima­ju Do­nji i Gor­nji Ga­li­ći. Ne znam šta ima, šta ne­ma, šta je bi­lo, ta­mo od ima­nja, od ze­mlje. Si­gur­no je bi­lo neš­to. Kad nas je od­ve­la u Mir­či­će, ni­su nas baš pri­mi­li ka­ko tre­ba. Maj­ka se na­lju­ti­la i ni­je hte­la da bu­de kod njih. Pri­čam pri­ču ko­ju su me­ni pri­ča­li. Ne­če­ga se ma­lo i se­ćam. Ta­ko da smo otiš­li, poš­to je rat kre­nuo. Bi­la je bi­stra i pa­met­na mo­ja maj­ka, pi­sme­na je bi­la. Naš­la je po­sao da uči de­cu u ško­li, a da mi sta­nu­je­mo u ško­li. To je pri­ča mog naj­sta­ri­jeg bra­ta i se­stre. Ma­ri­ja i naj­sta­ri­ji brat od­mah odu u par­ti­za­ne. Se­stra je bi­la ’28. go­diš­te. Maj­ka je osta­la sa Boš­kom i sa mnom.

Tu smo bi­li do ’43-44. On­da su us­ta­še kre­nu­le da ubi­ja­ju po tom kra­ju, pa smo mo­ra­li da se stal­no se­lja­ka­mo. Ko­li­ko se se­ćam ’44, mi­slim da je bio de­sant na Dr­var, stal­no smo bi­li u ne­kom zbe­gu. Kad se za­vr­šio de­sant, tu smo ne­gde proš­li, maj­ka mi je ima­la ne­ke ro­đa­ke kod Bo­san­skog Pe­trov­ca, naš­la je ne­ku po­ro­di­cu i ta­mo smo se sme­sti­li. Poš­to smo ima­li jed­nog vo­la, me­ne su iz Bo­san­skog Gra­ho­va sta­vi­li na vo­la, Boš­ko je kao ma­lo sta­ri­ji išao po­red maj­ke i ta­ko smo be­ža­li. Za­u­sta­vi­smo se u jed­nom se­lu kod Dr­va­ra, i ona nas sme­sti tu i vra­ti se po „du­nje“ (po­ste­lji­na od per­ja u Voj­vo­di­ni), ko­je je osta­vi­la us­put kod ne­ke že­ne. Vra­ti se i na­i­đe na us­ta­še i oni je… Odmah smo sa­zna­li. Re­kla nam je že­na kod ko­je je osta­vi­la du­nje. Sa­hra­ni­li smo je ta­mo. Ne mo­gu da se se­tim, pre­tra­ži­li smo ceo put od Gra­ho­va do Dr­va­ra… Poš­to smo je sa­hra­ni­li, is­te­ra­li su Boš­ka i me­ne… Boš­ko je na­šao se­lja­ka kod ko­ga je slu­žio, ču­vao ov­ce do 1946. go­di­ne ka­da nas je se­stra naš­la pre­ko ne­kih or­ga­ni­za­ci­ja ko­je su se ta­da ba­vi­le pro­na­la­že­njem ne­sta­lih i ubi­­je­nih. Do­ve­la nas je u Te­me­rin u na­šu ku­ću. Ku­ća je bi­la pra­zna, bi­lo je to ’46, ’47. go­di­ne, Boš­ko je od­mah kre­nuo u ško­lu, Ma­ri­ja se za­po­sli­la, ra­di­la…

Đor­đe je ra­dio, tre­ba­lo je da bu­de pro­gla­šen za na­rod­nog he­ro­ja, ali ka­da je čuo za maj­či­nu smrt, na­iš­la je jed­na za­ro­blje­na je­di­ni­ca i on ih je sve po­u­bi­jao. To su mu straš­no za­me­ri­li. Ostao je u Ar­mi­ji, ra­dio je u Ud­bi, bio ta­mo i vi­ši sa­vet­nik. Do­bro se odr­žao, ko­li­ko u to­me čo­vek mo­že da se odr­ži do­bro.

Moj otac je bio iz­u­zet­no jak čo­vek, imao je ne­ve­ro­vat­nu ene­r­gi­ju. Pri­ča­ju da se tak­mi­čio u 45. go­di­ni ko će na se­ljač­ki sto da sko­či bo­lje od nje­ga. Mla­dež je ka­žu nad­ja­čao u sko­ku uvis. Ja sam u osmo­ljet­ki ko­njič­kim sko­kom ska­kao 1,60. U to­me ne­ma ni­ka­kvog pre­vr­ta­nja, ni­ti da pre­sko­čiš sa stra­ne. Me­tar še­zde­set. Od­raz jed­nom no­gom. Pre­ko le­tve sa dve no­ge ska­češ i do­če­kaš se na no­ge. Ka­ko dru­ga­či­je.

Bio sam naj­br­ži na 100, 200 me­ta­ra, udalj sam ska­kao šest i neš­to. U Par­ti­za­nu sam se tak­mi­čio sa atle­ti­ča­ri­ma. Na 20 i 40 me­ta­ra, sve sam ih po­be­đi­vao. Oni u sprin­te­ri­ca­ma, ja u pa­ti­ka­ma. Imao sam ne­ve­ro­va­tan sta­rt. Još kad tom sprin­tu do­daš lop­tu…

U Pro­le­te­ru me je tre­ni­rao i Kiš, Ma­đar, jed­nu go­di­nu. Bio je vr­lo do­bar tre­ner. Znam da nas je mno­go to­ga na­u­čio o orga­ni­za­ci­ji igre. Naj­vi­še sam na­u­čio od Ilje­ša Špi­ca, to je bio ge­ni­ja­lac, za to se tre­ba ro­di­ti. Ja sam u Zre­nja­nin do­šao ’49. ili ’50… Mo­ram opet ma­lo da se vra­tim na deč­ji dom. Se­stra se uda­la 1949. go­di­ne i na­rav­no otiš­la sa mu­žem. Bo­ća i ja smo osta­li sa­mi, se­stra nas od­ve­de u No­vi Sad u pri­hva­ti­liš­te za de­cu pa­lih bo­ra­ca. Po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci nas raz­dvo­je, Boš­ka osta­ve u No­vom Sa­du, me­ne po­ša­lju u Ka­nji­žu u deč­ji dom. Iz Ka­nji­že odem u Mol, iz Mo­la u Adu, iz Ade u Ti­tel, iz Ti­te­la u Zre­nja­nin.

U svim do­mo­vi­ma bio sam pr­vi, kad se igrao fud­bal. Krpe­nja­ča je bi­la moj ra­zum, mo­je sr­ce, mo­je sve… Ta­ko da sam ja na tak­mi­če­nji­ma iz­me­đu deč­jih do­mo­va sa 12, 13 go­di­na bio u eki­pi gde su bi­li i sta­ri­ji dom­ci. Uzi­ma­li su me u sve eki­pe za sport­ske di­sci­pli­ne. Svi su me zna­li, za­to što sam ta­ko ma­li, mlad, a spre­tan i spo­so­ban u svim di­sci­pli­na­ma.

U deč­jem do­mu u Mo­lu bi­la je de­voj­ka Ma­ti­ca. Ne mo­gu da se se­tim ka­ko se pre­zi­va­la. Otac joj je bio di­rek­tor ško­le, po­sle smo se do­pi­si­va­li. Već ta­da je bi­lo po­pu­lar­no­sti. Mom­čić to ne zna, po­go­to­vo si­ro­tan, ni­ti mi­sli o to­me…

 

Uvek sam imao lop­te kr­pe­nja­če. Se­stra me je po­se­ti­la u do­mu u Ka­nji­ži, spa­vao sam s njom u jed­noj so­bi u Zre­nja­ni­nu. Ima­la je naj­lon ča­ra­pe, ja sam ih ukrao i na­pra­vio kr­pe­nja­ču. To je od­ska­ka­lo kao pra­va lop­ta. Ne znam od če­ga smo pra­vi­li, ali smo ih pra­vi­li da mo­že da od­sko­či, a ne sa­mo da se ro­la.

Kad god smo igra­li fud­bal, svi su se oti­ma­li da ima­ju me­ne u eki­pi. Od­mah se to vi­de­lo, od­mah se to ose­ti­lo. Za­to je jedan Mi­lin­ko­vić u Zre­nja­ni­nu, bio je pr­o­fe­sor u gim­na­zi­ji, gle­da­ju­ći nas ka­ko igra­mo, go­re s pro­zo­ra, re­kao ne­kim pri­ja­te­lji­ma: „Ne znam šta za­miš­lja­mo da bu­de­mo i šta će­mo da bu­demo, da li će­mo u ži­vo­tu i ko­li­ko će­mo us­pe­ti, ali ovaj mali Ga­lić, ako ne uspe u fud­ba­lu, on­da ni­ko ži­vi ne­će us­pe­ti.“

Ta­le­nat se od­mah vi­di. U deč­jem do­mu sam sa­njao da igram po­red Bo­be­ka i Ze­be­ca. Že­lim da igram po­red njih. Na kra­ju mi se to ostva­ri­lo 1956. go­di­ne u Par­ti­za­nu, na tre­nin­zi­ma sam igrao po­red Bo­be­ka. Imao sam čud­ne sno­ve u tim deč­jim do­mo­vi­ma. Sa­njam ne­ka sta­bla, ve­li­ka sta­bla, ne­ka ener­gi­ja i ja to upi­jam. Upi­jam neš­to, kao da sve­mir­ska ener­gi­ja do­la­zi u me­ne. Imao sam ogrom­nu ene­r­gi­ju, čud­no­va­tu. Ne znam da li bih u dru­gim spor­to­vi­ma za ko­je sam bio ta­len­to­van po­sti­gao mno­go. Fud­bal me je op­či­nio. Go­di­ne 1955. sam na­pu­stio dom. Uprav­ni­ca je zva­la bra­ta Đor­đa, re­kla mu je da je za­bri­nu­ta za me­ne, jer sam za­lju­bljen u fud­bal, da ni­sam loš đak, mo­gao bih le­po da za­vr­šim ško­lu, ali ho­ću da na­pu­stim dom i igram fud­bal. Đor­đe je sa mnom raz­go­va­rao i re­kao, to je tvo­ja od­lu­ka.

Na­rav­no, uprav­ni­ca je raz­go­va­ra­la sa mnom, pa se sa­stao sa­vet do­ma. Iz­u­zet­na že­na, kr­vav bo­rac za dom, sve što je mo­gla da na­ba­vi naj­bo­lje da ob­u­če de­cu, ona je na­ba­vlja­la. Jer bi­lo je u Voj­vo­di­ni ma­lo pot­ce­nji­va­nja do­ma­ca. Ona ni­je vo­le­la spo­rt, ne pa bog. Mo­ra­te da za­vr­ši­te ško­lu, da se ospo­so­bi­te za ne­ki ži­vot­ni po­ziv ko­ji će ka­sni­je da vam ko­ri­sti. I tu je bi­la straš­no upo­r­na. Mi smo ceo dan uči­li od ju­tra do su­tra. Usta­ne­mo u šest, ra­di­li smo po­la sa­ta gim­na­sti­ku, po­tom od­la­zi­li u ku­pa­ti­lo i tek po­sle do­ruč­ka u ško­lu. Kad se vra­tiš iz ško­le ma­la pa­u­za za ru­čak, uče­nje do dva sa­ta, iza dva sa­ta ma­li od­mor, po­nov­no uče­nje do osam uve­če. I ne­ma nig­de na­po­lje da ideš. Ta­ko sam 1955. go­di­ne iza­šao iz deč­jeg do­ma. Le­to je bi­lo, na se­bi sam imao jed­nu ma­ji­či­cu, džem­pe­rić ko­ji je, či­ni mi se ne­gde bio bu­šan, krat­ke pan­ta­lo­ne.

Go­di­ne 1952. sam kre­nuo u Pro­le­ter na tre­ning, sa 14 go­di­na. Bi­lo je de­se­tak nas u do­mu ko­ji smo do­bro igra­li fud­bal. Ko­ča Ko­la­rov nas je sve pri­hva­tio. Bi­la su ra­zna tak­mi­če­nja u do­mu i po ško­la­ma. On je išao i gle­dao tak­mi­če­nja u fud­ba­lu, za­pa­zio je 10, 15 igra­ča iz deč­jeg do­ma u Zre­nja­ni­nu, ko­ji bi mo­gli neš­to da na­pra­ve u fud­ba­lu. Do­šao je i za­mo­lio, upra­vu, sa­mo da pro­ba­mo. Oda­brao je bo­ga­mi do­sta onih ko­ji su uspeli da uđu u pr­vi tim Pro­le­te­ra, to su bi­li Ra­šić, Đu­ri­čić, Me­dan, Pro­le. Otiš­li smo na tre­ning sa 13, 14 go­di­na i on je po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci sa­sta­vio pod­mla­dak Pro­le­te­ra i bo­ga­mi na­pra­vio od­li­čan tim. Kre­nu­lo je tak­mi­če­nje pod­mla­da­ka po Voj­vo­di­ni i mi smo po­sti­za­li vr­lo do­bre re­zul­ta­te. Stal­no je go­vo­rio za me­ne, lju­di to je ne­ve­ro­vat­no, pa to je dru­gi Ze­bec. Ja mu se jed­nom pri­li­kom po­ža­lim da ho­ću da iza­đem iz do­ma, jer uprav­ni­ca ne­će da mi do­zvo­li da tre­ni­ram. Ka­že do­bro, ako si re­šio, ja ću do­ći da po­raz­go­va­ram sa upra­vom. Raz­go­va­rao je, oni pri­hva­te, re­kao je da će mi na­ći po­ro­di­cu kod ko­je će me sme­sti­ti i ku­pi­ti gar­de­ro­bu, i 1954. go­di­ne već sam bio u pr­vom ti­mu Pro­le­te­ra, igrao sam le­vo kri­lo. Poš­to je tek tre­ba­lo da na­pu­nim še­sna­est go­di­na mo­rao sam da imam lič­nu kar­tu. A ja ne znam gde sam ro­đen. Ne mo­gu da do­bi­jem se­stru, ni mog Bo­cu, ni Đor­đa, i oni mi sta­ve da sam ro­đen u Ma­le­šev­cu u Bo­san­skom Gra­ho­vu. I to mi dan-da­nas osta­ne, ni­sam pro­me­nio. Sa lič­nom kar­tom i le­kar­skim pre­gle­dom ste­kao sam pra­vo da igram.

Vr­lo br­zo sam bio pri­hva­ćen od svih. Vi­de­lo se to na te­re­nu. Ot­ka­da sam ušao vi­še ni­sam iz­la­zio iz pr­vog ti­ma. Pr­vo sam igrao le­vo kri­lo, pa sam pre­šao na le­vu po­lut­ku. Moj tre­ner, či­ka Ko­ča, bio je fe­no­me­na­lan čo­vek. Bio je dru­gi otac. Biv­ši fud­ba­ler Obi­li­ća iz Zre­nja­ni­na, čak je bio kan­di­dat za re­pre­zen­ta­ci­ju. Ali sve je umeo sa de­com, da ih ura­zu­mi, da im po­mog­ne kao ro­di­telj, ma­lo po­ma­zi ako tre­ba. Sem to­ga, bio je ve­li­ki struč­njak. Ni od ko­ga niš­ta ni­sam na­u­čio što se ti­če sa­mog fud­ba­la. Ro­dio sam se ta­kav. Sa­mo sam gle­dao šta ko ra­di, upi­jao i po­ku­ša­vao da na­đem bo­lje od onog što su ra­di­li. To mi je Špic i re­kao. Na utak­mi­ci kva­li­fi­ka­ci­ja za Pr­vu li­gu igra­li smo sa Sa­ra­je­vom. Fer­ha­to­vić pre­đe ce­lu na­šu od­bra­nu i da gol. I ja sam neš­to slič­no ura­dio. I ta­ko iz­jed­na­či­mo. Bi­la je ve­li­ka greš­ka kod sa­sta­vlja­nja ti­ma, San­dić je bio tre­ner, biv­ši igrač i on se gur­nuo da igra, kao da po­mog­ne i to da igra na mo­joj le­voj stra­ni. Me­ne sta­vi na de­sno kri­lo, mo­rao sam da tr­čim i oti­mam lop­te od mo­jih igra­ča, dru­gi gol je bio pe­nal… Po­ve­li smo sa 2 : 1, sa 3 : 1, uš­li bi­smo u Pr­vu li­gu. Sva sre­ća… Ma Bog je sve od­re­dio… Da smo uš­li u li­gu, ostao bih u Pro­le­te­ru. Ma ne znam šta bi se de­si­lo. Bio sam od­lu­čio da idem. Ali poš­to sam na­vi­jao za Par­ti­zan i že­leo da igram po­red Bo­be­ka i Ze­be­ca, na­rav­no da je Par­ti­zan bio naj­in­te­re­sant­ni­ji. Uzeo sam is­pi­sni­cu iz Pro­le­te­ra i do­šao u Par­ti­zan. Doš­li su iz Par­ti­za­na, sa mo­jim bra­tom, i re­gi­stro­va­li me. Poš­to upra­va Pro­le­te­ra ni­je hte­la da pu­sti naj­bo­ljeg igra­ča, že­le­la je da po­niš­ti tu re­gi­stra­ci­ju pa su se ža­li­li Fud­bal­skom sa­ve­zu.

Do­šao sam u Par­ti­zan u le­to 1958. Tu je ge­ne­ra­ci­ja be­ba ko­ja je već sta­sa­la. Ka­da sam do­šao na pr­vi tre­ning, bio sam pri­dru­žen pr­vom ti­mu, ali s na­ma su bi­li i igra­či dru­gog ti­ma. Ula­zim unu­tra, pu­no igra­ča: Sto­ja­no­vić, Bru­no Be­lin, La­za­re­vić, Jo­va­no­vić, Ka­lo­pe­ro­vić, Pa­je­vić… Ni­su tu ni Mi­loš, ni Va­lok, ni Bo­bek. Ze­bec je tu, Me­sa­roš je tu… Još ni­ko od mla­dih ni­je ušao. Igrao sam pr­vo sa ovim sta­ri­jim ti­mom. Iz Bu­duć­no­sti je bio do­šao La­za Ra­do­vić, iz Voj­vo­di­ne Vu­ke­lić, Bra­na Mi­haj­lo­vić… Ta­ko da je stvo­ren bio pr­vi tim. Ni­sam imao pravo da igram tri me­se­ca, šest me­se­ci pr­ven­stve­ne utak­mi­ce. U ok­to­bru su po­če­le kva­li­fi­ka­ci­je za Kup. Na tre­nin­zi­ma dve eki­pe, igra­li smo iz­me­đu se­be, pri­ja­telj­ski. Po­sle me­sec da­na mi pri­đe Ilješ Špic… Tre­ner Špic nas je te­rao da sa cen­tra šu­ti­ra­mo na gol pu­nom, di­rekt­no, ne sa stra­ne… Ni­ko ni­je po­go­dio jer je za­kon fi­zi­ke ta­kav. Pri­šao mi je po­sle me­sec da­na i re­kao šte­ta što ni­si pet san­ti­me­ta­ra vi­ši, ti bi bio naj­bo­lji cen­tar­for.

Po­sle to­ga je na­iš­la mla­da ge­ne­ra­ci­ja. Ta­ko da se tu sku­pi­lo 40, ako ne i vi­še fud­ba­le­ra. U Par­ti­za­nu su re­ši­li, a i pro­pis je bio ta­kav da ne mo­že osta­ti vi­še od 30. Me­đu nji­ma i Va­so­vić ot­pad­ne. Igra­li smo pr­vu utak­mi­cu s No­vim Sa­dom za kup, ima­li su iz­van­red­nu eki­pu. Je­dva, na je­dvi­te ja­de igra­mo ne­re­še­no. Ze­bec je iz­neo utak­mi­cu na ple­ći­ma, i poš­to ni­je bi­lo pro­du­že­ta­ka, od­mah su se šu­ti­ra­li pe­na­li. Oni od­re­de Kli­pu, sto­ji­mo na cen­tru, Ilješ pi­ta Ze­be­ca ho­će li on da šu­ti­ra, on ka­že ne, ne, znam ko će i pra­vo kod me­ne. Ka­že, ma­li uzmi lop­tu i šu­ti­raj. Šu­ti­rao Klipa, ja, on, ja, on pro­ma­ši, ja dam… Me­đu­tim, ni­sam mo­gao da igram pr­ven­stve­ne do mar­ta 1959. i me­ča Par­ti­za­na sa Voj­vo­di­nom ka­da smo po­be­di­li sa 2 : 1, a ja dao dva go­la. Na­sta­vim i da­lje ta­ko na svim utak­mi­ca­ma, na kra­ju maja me­se­ca, sa­sta­vlja se dr­žav­ni tim. Tir­na­nić ka­že hva­la ti bo­že da ima­mo jed­nog cen­tar­fo­ra ko­ji ume da igra fud­bal. Ni ne­puna tri me­se­ca ni­je proš­lo od mog do­la­ska u Par­ti­zan, a po­zo­vu me u re­pre­zen­ta­ci­ju. I na pr­voj utak­mi­ci pro­tiv Bu­gar­ske dam gol u 28. se­kun­di… Bo­ži­ja is­po­moć. Den Braun je re­kao le­pu re­če­ni­cu – Bo­ži­je po­sre­do­va­nje. Stvar je teh­ni­ke da to do­puniš.

Po­sle Par­ti­za­na igrao sam u Li­je­žu gde je bio tre­ner Mi­ša Pa­vić. Ka­da sam do­la­zio na pro­bu u Cr­ve­nu zve­zdu 1955. go­di­ne Mi­ša Pa­vić je re­kao da ima­ju igra­če kao što sam ja… Nisam vo­leo da idem u Stan­dard. To me je no­vi­nar Jo­vi­ca Ve­lič­ko­vić iz­ra­dio.

Go­di­ne 1965. u voj­sci su se de­ša­va­la čud­na tr­ve­nja. Te go­di­ne smo po­no­vo pr­va­ci, upra­va se me­nja, do­la­zi upra­va ko­ja je za dru­gu stra­nu na ko­joj su Vla­di­ca, Va­ske… Me­ne je ta upra­va pro­gla­si­la naj­cr­njom ov­com i naj­go­rim čo­ve­kom koji je ika­da bio u Par­ti­za­nu. Je­dva smo za­vr­ši­li to pr­ven­stvo, uče­stvo­va­li u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma za Kup šam­pi­o­na, dam dva go­la Nan­tu i po­sle to­ga odem u voj­sku, ali je ta upra­va osta­la…

…Po­čeo sam da igram za omla­din­sku re­pre­zen­ta­ci­ju 1955. go­di­ne u Sko­plju, bi­lo je od­lič­nih fud­ba­le­ra, Vu­či­na Va­so­vić iz Bu­duć­no­sti, fe­no­me­na­lan teh­ni­čar, igra­či iz ce­le Ju­go­sla­vi­je. Od 30 igra­ča mo­ra se iza­bra­ti 18 onih ko­ji idu u Grč­ku i igra­ju dve utak­mi­ce pro­tiv nji­ho­vih omla­di­na­ca. Bo­ga­mi oni me­ne po­ve­du. Ko je glav­ni kri­vac? Hu­go Ru­še­vlja­nin na sa­stan­ku ko­mi­si­je Voj­vo­di­ne ka­že da će od me­ne bi­ti ta­kav igrač da mo­ram da idem s re­pre­zen­ta­ci­jom. Te 1955. go­di­ne sam uče­stvo­vao na pr­ven­stvu omla­di­na­ca u Mon­te­ka­ti­ni­ju u Ita­li­ji. Go­di­nu ka­sni­je sam po­stao ka­pi­ten re­pre­zen­ta­ci­je u Ma­đar­skoj, Mi­ša Pa­vić je bio tre­ner. Ta­mo ni­smo bog zna ka­ko proš­li, ni­smo bi­li ni lo­ši. Bio sam naj­bo­lji gol­ge­ter na tom tur­ni­ru. Bio sam ka­pi­ten olim­pij­ske i ka­pi­ten A re­pre­zen­ta­ci­je. Igrao sam 51 put, a 24 pu­ta bio ka­pi­ten, ka­pi­ten olim­pij­skog ti­ma ko­ji je osvo­jio zlat­nu me­da­lju u Ri­mu, po­sle 31 go­di­ne po­be­di­li smo Ma­đa­re, bi­li dru­gi u Evro­pi, bio sam u naj­bo­ljem ti­mu Evro­pe. Sve to kad se sklo­pi, ova upra­va sa Ze­če­vi­ćem ka­da je bi­ra­la naj­ve­će le­gen­de Par­ti­za­na, do­de­li­li su pri­zna­nja Bo­be­ku, Šoš­ki­ću, Vla­di­ci Ko­va­če­vi­ću i Mo­ci Vu­ko­ti­ću. Nji­ma če­tvo­ri­ci do­de­le ta naj­ve­ća pri­zna­nja. Ovo ne go­vo­rim zbog ne­ke mo­je taš­ti­ne. Ali či­nje­ni­ce su či­nje­ni­ce. Na 51 utak­mi­ci u re­pre­zen­ta­ci­ji dao sam 37 go­lo­va.

Vla­di­ci Ko­va­če­vi­ću sam znao da ka­žem, kad vi­di­mo da ne ide: „Vla­di­ce, ta­ko da­lje ne­će­mo da pro­đe­mo. Mi smo naj­ja­ča eki­pa, a gost do­đe u Be­o­grad i njih 11 se na­bi­je u še­sna­est me­ta­ra. Na­va­lju­ješ, pro­baš… Vla­do, mo­ra­mo na var­ku s nji­ma, kad kre­nem na jed­nu stra­nu daj mi lop­tu, pa mi daj dru­gi put na tu istu stra­nu, tre­ći put ću opet da kre­nem a ti daj iza le­đa pro­tiv­ni­ku.“ Pr­vih 20 mi­nu­ta kad daš gol, mo­žeš da daš pet, ko­li­ko smo i da­va­li pro­tiv­ni­ku.

Du­pli pas je naj­div­ni­ja igra na sve­tu, bez du­plog pa­sa ne­ma ni igre. To je naj­jed­no­stav­ni­ji i naj­ve­li­čan­stve­ni­ji dri­bling. To je igra bez ve­li­kog jur­ca­nja. Je­di­no kad si u ne­kom škrip­cu on­da tu mo­že da… Imao sam ja­ko do­bar dri­bling te­lom, lju­lja­nje pro­tiv­ni­ka. Štef je imao to lju­lja­nje, on je imao još i ro­lanje… Ja sam imao taj dri­bling, br­zi­na, pa sta­neš, za­ma­’neš, tako me je i po­vre­dio Crn­ko­vić. Pro­tiv Di­na­ma smo igra­li, pri­mio sam lop­tu po de­snoj stra­ni, sju­rio se ka kor­ne­ru i on me je pra­tio, ja za­mah­nem kao da ću da cen­tri­ram, lop­tu is­pod no­ge pro­vu­čem iza ove dru­ge no­ge, na dru­gu stra­nu. On­da me je on šo­pio po no­zi i tad sam ose­tio da me je ko­le­no pr­vi put za­bolelo. Ta­da mi je ma­lo pu­kao me­ni­skus, ali sam du­go igrao sa tim…

Iz one sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je igra­ča me­ni je naj­bli­ži bio Ze­bec. Uni­ver­zal­ni igrač. Ze­bec je fud­bal­ski ge­ni­je. Ne­mo­gu­će je po­re­di­ti Bo­be­ka, Ze­be­ca, Raj­ka. Sva­ki je bio po­jam za se­be, ve­li­ka vred­nost. Od mla­đih po ta­len­tu naj­bo­lji je Zo­ran Mi­la­di­no­vić, ube­dlji­vo. Šte­ta. Bio je šme­ker. Zo­ran je mno­go li­čio na Ze­be­ca, sa­mo ni­je imao Ze­be­co­vu br­zi­nu. Me­ne je obo­ža­vao. Kad se po­ja­vio Ha­sa­na­gić ka­že mu na po­lu­vre­me­nu: „Ha­sa­ne, mo­lim te gle­daj Ga­li­ća ka­ko igra, nje­mu mo­gu u sva­ko do­ba da dam lop­tu. Gle­daj šta ra­di i sa­mo to ra­di.“ Ja sam imao po­seb­ne na­či­ne za otva­ra­nje i pri­ma­nje lop­te. Ni­kad ni­sam išao da sa­če­kam lop­tu, već pre­ma njoj. Ali, ne od­mah pre­ma njoj, mo­rao sam da ura­dim neš­to, pr­vo da za­va­ram pro­tiv­ni­ka, na­pra­vim ne­ku fin­tu, le­vo de­sno, pa kad ga ma­lo za­va­ram, tek on­da idem u su­sret lop­ti.

Se­ćam se utak­mi­ce u Sa­ra­je­vu, igra­li smo pro­tiv Že­le­zni­ča­ra, po­be­di­li smo sa 1 : 0, dao sam gol, iz­ba­ci­li ih iz Pr­ve li­ge. Na klu­pi su se­de­li… ma­li Da­mja­no­vić… Kod pri­ma­nja tih lop­ti stal­no sam imao fin­te. Kre­nem na jed­nu stra­nu, od­ne­sem lop­tu na dru­gu stra­nu. To sam pet, šest pu­ta na­pra­vio is­pred sa­me klu­pe, kad su oni po­če­li da se sme­ju, Ju­suf­be­go­vić se za­leti na me­ne. Če­bin­cu no­ga ov­de proš­la, da ga je za­ka­čio ko zna gde bi mu gla­va otiš­la… Me­ne ni­je mo­gao da uhva­ti. Na­pra­vim fin­tu, on pro­le­ti.

Če­bi­nac je imao taj dri­bling ude­sno, pa cen­tar­šut. Ja sam vo­leo cen­tar­šut Pa­je Sa­mar­dži­ća, ja­či je bio, na­le­tiš, ona te uda­ri u gla­vu i uđe u gol. A Ze­ka je imao taj lob, pa­da­ju­ći…

Ne znam, ne mo­gu se­bi da ob­ja­snim ka­ko ni­smo osvo­jili 1962. Pr­ven­stvo sve­ta u fud­ba­lu. Do­bru smo eki­pu ima­li. Kri­vim Ćo­si­ća, Ob­ra­do­vi­ća, Ći­rić je bio tre­ner, tu je bio Hu­go Ruše­vlja­nin. Oni su mo­ra­li da sta­ve iz Di­na­ma cen­tar­hal­fa Mar­ko­vi­ća… Ko­va­če­vić je ma­lo igrao, on je vr­lo do­bar igrač, iz­vr­stan igrač.

Bi­la je ja­ko do­bra at­mos­fe­ra, mi smo bi­li u Ari­ki. Šte­ta što ni­je bio Pa­ja Sa­mar­džić na de­snoj stra­ni, Još­ka na le­voj, to je to­li­ka greš­ka bi­la. Pet igra­ča igra­ju na kri­lu, Ši­ja­ko­vić, Mu­jić, Vla­di­ca, An­ko­vić… Za­mi­sli ti, kad Aca Ob­ra­do­vić na­pra­vi ta­kvu greš­ku. Ka­ta­stro­fal­nu, on je gle­dao Če­he i Ma­đa­re u če­tvrt­fi­na­lu i le­vi bek Če­ha se stal­no uba­ci­vao Ma­đa­ri­ma i vo­dio na­pa­de. I za­hva­lju­ju­ći nje­mu su oni iz­ba­ci­li Ma­đa­re. Aca Ob­ra­do­vić ume­sto da Me­li­ća ili Vla­di­cu sta­vi na de­sno kri­lo, a on sta­vi Ši­ja­ko­vi­ća pro­tiv Če­ha u po­lu­fi­na­lu Svet­skog pr­ven­stva, ko­ji ni­kad ni­je igrao na toj po­zi­ci­ji, igrao je de­snog be­ka. Ali zaš­to ga je sta­vio? Da bi kon­tro­li­sao tog češ­kog le­vog be­ka. Iz­ba­cio nam je igra­ča iz igre, ima­li smo ma­njak igra­ča. Po­red sve­ga to­ga mi smo 80 mi­nu­ta bi­li u še­sna­e­ster­cu Če­ha. Non-stop. Ne mo­gu se­bi da opro­stim tri sto­po­stot­ne šan­se. Ja pro­đem po le­voj stra­ni, do kor­ner li­ni­je, gol­man ide na me­ne, iza­šao skroz van go­la. Vi­dim Ši­ja­ka na pe­na­lu, ja mu vra­tim lop­tu, pra­zan gol, pot­pu­no pra­zan gol. On od­mah šu­ti­ra, ne­ka­ko je la­ko uda­ri i ona po­go­di u le­đa če­ho­slo­vač­kog cen­tar­hal­fa, ko­ji je utr­ča­vao ka go­lu i od­bi­je se. Sko­blar uhva­ti vo­lej sa pet me­ta­ra i po­go­di gol­ma­na u gla­vu… Ni­smo ima­li ni sre­će tad. Bi­la je sla­ba or­ga­ni­za­ci­ja u od­bra­ni. Kod pr­vog go­la bio je of­sajd, to smo vi­de­li ka­sni­je na snim­ci­ma, ipak su­di­ja je propu­stio da svi­ra, Čeh je ka­sni­je iza­šao sam pred gol­ma­na. Onda mi iz­jed­na­či­mo. Vla­di­ca Po­po­vić gra­di lop­tu na kor­ner li­ni­ji, da ode na­po­lje, da bu­de na­ša lop­ta, a Čeh mu je ne­ka­ko iz­vu­če is­pred nje­ga, da se­bi for i do­da sa­i­gra­ču na pe­nal i taj nam da gol. Tre­ći gol… Mar­ko­vić igra ru­kom, ni­ko ne zna ži­vi zaš­to…

Po­be­di­li smo Uru­gvaj. Dao sam gol, na­me­stio Jer­ko­vi­ću gol, 3 : 1 je bi­lo za nas. Pro­tiv Ko­lum­bi­je je bi­lo 5 : 0, dao sam dva go­la. Po­sle utak­mi­ce doš­lo je kom­plet­no ru­ko­vod­stvo uru­gvaj­skog Pe­nja­ro­la da raz­go­va­ra­ju s na­šim ru­ko­vod­stvom Acom i Ćo­som i tra­ži­li da raz­go­va­ra­ju sa mnom da od­mah kre­nem u Mon­te­vi­deo. U avi­o­nu za San­ti­ja­go po­no­vo su doš­li da raz­go­va­ra­ju sa Acom da me spa­ku­ju i vo­de u Mon­te­vi­deo.

Do­bro bih se sna­šao ta­mo. Ma­da su oni bi­li fud­bal­ski ge­ni­jal­ci. Kad je doš­la utak­mi­ca s Nem­ci­ma, ima­li smo ve­li­ku tre­mu, već se pri­bli­ža­va­la za­vrš­ni­ca, a stal­no smo gu­bi­li od Ne­ma­ca. Do­bro smo se pri­pre­mi­li, do­bro or­ga­ni­zo­va­li, pa smo i mi i oni ima­li do­sta šan­si. I naj­re­al­ni­ji re­zul­tat bi bio 1 : 1. Ja sam pro­bio skroz po de­snoj stra­ni od cen­tra, pre­dri­blao jed­nog, pa dru­gog igra­ča, do­šao do sa­me kor­ner li­ni­je i vi­deo Ra­da­ko­vi­ća i on je na­le­teo na tu lop­tu i dao ve­o­ma, ve­o­ma lep gol pod preč­ku. Na­rav­no, ima­li smo još i mi i oni šan­si. Mi smo hteli po sva­ku ce­nu da sa­ču­va­mo tih 1 : 0, to bi bi­la pr­va po­be­da pro­tiv Ne­ma­ca i pr­vi pla­sman u po­lu­fi­na­le. Ta­ko da su oni če­sto ima­li ve­li­ku ini­ci­ja­ti­vu na te­re­nu, ali smo se mi ipak do­bro bra­ni­li. Šo­le je do­bro bra­nio, ta­ko da smo iz­dr­ža­li do kra­ja. Či­ni mi se da smo ih ima­li na kon­tra­ma, da smo mo­gli još neš­to ura­di­ti.

Ja sam uvek sla­bo igrao na pri­ja­telj­skim utak­mi­ca­ma. Go­di­ne 1960. na Olim­pij­skim igra­ma, kad smo osvo­ji­li zla­to (tad su igra­le naj­ja­če re­pre­zen­ta­ci­je), dao sam se­dam go­lo­va, tri Bu­ga­ri­ma. Imao sam taj ma­ler u fi­na­lu sa is­klju­če­njem. Su­di­ja je mi­slio da sam nje­ga opso­vao. Po­sle, kad sam igrao utak­mi­cu, za Stan­dard, u če­tvrt­fi­na­lu Ku­pa ku­po­va u Lid­su, pro­tiv Lid­sa, su­dio nam je Lo Be­lo, sret­ne­mo se i uspe­mo da se spo­ra­zu­me­mo. On mi se iz­vi­nio, re­kao je gle­da­ju­ći sni­mak sa te utak­mi­ce da je vi­deo da ja nje­mu ni­sam mo­gao niš­ta da ka­žem. Na sre­ću ja sam već dao gol u pr­vom mi­nu­tu. Gle­da­mo po­lu­fi­na­le Dan­ska­–Ma­đar­ska. Ja po­sma­tram dan­skog gol­ma­na, iz­la­ze Ma­đa­ri pred nje­ga sa­mi, je­dan na je­dan, sa­mo se ba­ci i hva­ta lop­tu, ne mo­gu mu niš­ta. I jed­nog tre­nut­ka pe­nal za Ma­đa­re, Al­bert na­meš­ta lop­tu, gol­man Dan­ske stal­no žva­će žva­ka­ću gu­mu, i mr­tav ’la­dan sto­ji na gol li­ni­ji. Al­bert se ta­man na­meš­ta da kre­ne kad ga gol­man Dan­ske za­u­sta­vi. Al­bert sta­ne i gle­da ga šta ovaj ra­di. Da­nac mr­tav la­dan ode do sta­ti­ve, iz­va­di žva­ku iz usta i za­le­pi je na sta­ti­vu. Al­bert se za­le­ti, šu­ti­ra, a on se sa­mo ba­ci i uhva­ti lop­tu. Ne­ve­ro­va­tan čo­vek, na­rav­no, Dan­ci po­be­de sa 2 : 1 Ma­đa­re i pla­si­ra­ju se u fi­na­le. Ma­đa­ri su 90 mi­nu­ta bi­li pred nji­ho­vim go­lom, ne znam šta bi­smo mi ura­dili sa Ma­đa­ri­ma.

Pred utak­mi­cu u fi­na­lu raz­miš­ljam i vi­dim da su Ma­đa­ri sla­bo šu­ti­ra­li iz da­lji­ne, pr­vu lop­tu ko­ju sam do­bio, bi­lo je to ne­gde oko 20 me­ta­ra od go­la, od­mah sam je šut­nuo, a Da­nac je ni­je ni oče­ki­vao, ni­je sti­gao ni da po­dig­ne ru­ke za naš pr­vi gol. Dru­gi gol na isti na­čin, na ivi­ci še­sna­e­ster­ca, ja sam imao lop­tu, do­dao je do Ma­tu­ša i on mu isto ta­ko sa 20 me­ta­ra da gol za 2 : 0. Me­đu­tim, u 37. mi­nu­tu ja sam u še­sna­e­ster­cu, ide cen­tar­šut ka me­ni, a Bo­ra Ko­stić iza me­ne vik­ne „Ga­le pu­sti“, ja pu­stim lop­tu kroz no­ge i do­đe do Bo­re na pe­nal i kad je Bo­ra le­vom no­gom tre­snuo lop­tu, raz­va­lio je mre­žu. To je 3 : 0 za nas, fi­na­le olim­pij­skog tur­ni­ra. Uče­stvo­vao sam u sve tri akci­je kod go­lo­va. Kad su­di­ja svi­ra of­sajd od me­ne, ka­ko od me­ne of­sajd, ja pr­o­pu­stio lop­tu? I ka­že: „Dok si pr­o­puš­tao lop­tu bio si u pa­siv­nom of­saj­du“. Me­đu­tim, Bo­ra ne ču­je piš­talj­ku, Bo­ra da gol, tr­či ka cen­tru, ska­če, ne ču­je niš­ta. Od­jed­nom, okre­ne se i vi­di da je gol po­niš­ten. Do­la­zi do su­di­je ner­vo­zan, pr­gav i on ho­će da se sva­đa. Su­di­ja je me­ni iza le­đa, ja sam kod Bo­re, gu­ram Bo­ru, ka­žem mu: „Bo­ro ne­moj te­be da iz­ba­ci, nek ide u pi­zdu ma­te­ri­nu, jer vo­di­mo sa 2 : 0 i osva­ja­mo zla­to.“ Sa­mo to sam ura­dio i re­kao. Bio sam le­đi­ma okre­nut su­di­ji, to je on vi­deo po­sle na snim­ku, pa mi se za­to iz­vi­nja­vao. Bio je na se­mi­na­ru su­di­ja u Su­bo­ti­ci me­sec da­na pred Olim­pij­ske igre i tu su ga na­u­či­li psov­ka­ma. A Ita­li­ja­ni kad psu­ješ maj­ku… I ta­ko me iz­ba­ci na­po­lje u 37. mi­nu­tu. Znaš ka­ko sam se ose­ćao, ka­pi­ten.

I po­sle kao ka­pi­ten, tre­ner Ći­ra, ve­li­ki zve­zdaš, na­vu­kao me na ta­nak led. Ja sam mo­rao da iza­đem van te­re­na, ni­je mi su­di­ja dao da se­dim na klu­pi, ne­go sam mo­rao da iza­đem na tri­bine. Da bih do­šao do me­da­lje mo­ram da uđem, ka­ra­bi­nje­ri mi ne da­ju da uđem na glav­ni ulaz, ži­ca svu­da oko­lo, i šta ću, ja pre­sko­čim pre­ko ži­ce. Po­stro­ja­va­ju se već ta­mo tre­ći, dru­gi, prvi i Ći­ra ka­že, znaš šta, bi­lo bi ne­zgod­no, ti si is­te­ran, da se pop­neš na po­sto­lje, go­re je na­ša za­sta­va, pa him­na, da pu­bli­ka ne zvi­ždi za­to što si is­klju­čen, pu­sti Bo­ra nek’ se pop­ne. Ja pri­sta­nem. Je­dan­put se u ži­vo­tu pe­njem na to me­sto, ali re­koh ’ajde.

Iste te go­di­ne smo bi­li dru­gi u Evro­pi. Bi­la je ona ču­ve­na utak­mi­ca pro­tiv Fran­cu­ske kad su oni vo­di­li sa 4 : 2. Je­ste, bi­lo je 3 : 1, pa 4 : 2 za njih, a po­be­di­li smo 5 : 4. Mo­gli smo de­set go­lo­va da im da­mo. Tad sam dao gol, sed­mi-osmi mi­nut na po­čet­ku, kao Bra­zil­ci. Bra­zil­ci kad šu­ti­ra­ju, ima­ju taj efe, oni ne kri­ve mno­go sto­pa­lo, kad šu­ti­ra­ju iz da­lji­ne oni lop­tu ne hva­ta­ju od­mah, ma­lo du­blje za­hva­te lop­tu, ma­lo ja­če, bli­že sre­di­ni, ta­ko kad lop­ta sa 20 me­ta­ra ide ka go­lu vr­lo če­sto ona na kra­ju kad do­đe kod gol­ma­na skre­će. Ja sam je šut­nuo na taj na­čin. Gol­man je kre­nuo na jed­nu stra­nu, pa na dru­gu, ne mo­že je uhva­ti­ti. To se da iz­ve­žba­ti. Su­di­ja je to­li­ko na­vi­jao za Fran­cu­ze da je to već sra­mo­ta bi­la, i pu­bli­ka je to vi­de­la. Of­sajd 10 me­ta­ra. Šo­le, Šoš­kić, iza­đe na še­sna­est me­ta­ra, sta­ne i ne­će da bra­ni. Ovaj ga ob­i­đe i da gol i ta­ko dva pu­ta. 3 : 1 za njih. Onda smo se raz­lju­ti­li i kre­nu­li da igra­mo. Da­li smo im če­ti­ri go­la kô od ša­le, a šan­si… Ja sam hteo da iša­ma­ram sam se­be što ih ni­sam pre­tvo­rio u go­lo­ve.

Do­bro je igrao Dra­žen Jer­ko­vić, pa Bo­ra Ko­stić, Še­ki, on je od­li­čan igrač, ose­ća igru sa­mo su­vi­še vo­li da se za­ba­vlja, on ose­ća to sa­mo po­ne­kad ka­sno pre­da­je lop­tu. Ja sam ga ju­rio po te­re­nu kao ka­pi­ten da ga bi­jem. Ja na jed­nu stra­nu, on za­ma­’ne pa za­ko­vr­ne, ja na dru­gu, on isto. Pi­tam ga „Še­ki šta ra­diš to?“ A ja ka­pi­ten.

Aco Ob­ra­do­vić je po­sle Či­lea do­la­zio kod me­ne ku­ći, ku­mio i mo­lio, ku­le i gra­do­ve obe­ća­vao da pre­đem u Zve­zdu. Nu­di­li mi vi­lu po­red sta­di­o­na i obe­ća­va­li da će sre­di­ti da iste te go­di­ne bu­dem pro­gla­šen za naj­bo­ljeg igra­ča Evro­pe. A oni su ta­da bi­li moć­ni.

Te 1962. Ga­rin­ča je bio naj­bo­lji i on je iz­neo i za­ra­dio ti­tu­lu svet­skog pr­va­ka. To mi je žao, što ni­smo igra­li s nji­ma, bi­la bi to iz­van­red­na utak­mi­ca. Bra­zil je ta­da bio ra­njiv, Pe­le ni­je igrao, igrao je sa­mo Ga­rin­ča, nje­ga sto­pi­raš i imaš igru u svo­jim ru­ka­ma. Naj­ža­li­je mi je to Svet­sko pr­ven­stvo, ne mo­gu da opro­stim ni se­bi ni ce­loj eki­pi. Naj­ma­nje smo mi kri­vi, igra­či. Naj­ve­ću kri­vi­cu sno­si ru­ko­vod­stvo re­pre­zen­ta­ci­je. Ni­su bili do­volj­no ni struč­ni, ni­su do­volj­no pri­pre­ma­li eki­pu. Ima­li smo kon­di­ci­o­nog tre­ne­ra ko­ji se bri­nuo, ta­ko da je to bi­lo ka­ko tre­ba. Sa­mi smo se do­go­va­ra­li na te­re­nu, to je naj­va­žni­je. Tre­ner ne mo­že da ti na­cr­ta ka­ko ćeš igra­ti na te­re­nu. Me­ni ni­kad ni­ko ni­je na­cr­tao ka­ko ću da igram fud­bal. Špic me je sa­mo jed­nom pre­ko­rio, ka­da sam na­pra­vio ve­li­ku greš­ku. Ta­da sam se bio na­lju­tio na nje­ga. Igra­li smo pro­tiv Di­na­ma u Za­gre­bu i po­be­di­li sa 2 : 1, dao sam oba go­la. Bio sam na aut liniji, ne znam šta sam ura­dio, on me je pre­ko­rio, ja sam se okre­nuo i ne znam vi­še šta sam mu re­kao. Po­sle sam se Špi­cu iz­vi­nio sto pu­ta. Bio je u pra­vu, ni­sam smeo to da ura­dim.

Da mi je ova pa­met i taj ta­le­nat ko­ji sam imao na te­re­nu, obo­ga­tio bih fud­bal. Ne mo­že onaj u pe­toj go­di­ni da kom­po­nu­je za kla­vir i ceo or­ke­star. To se ro­di za to.

Naj­va­žni­je je da čo­vek pre­po­zna svoj ta­le­nat i da ga is­te­ra do kra­ja. Još 1955. go­di­ne ja ka­žem uprav­ni­ku, idem da pi­tam klub da mi da jed­nu so­bu. Ja sam od­lu­čio da idem iz do­ma, to je bi­la mo­ja lju­bav. To je sve u me­ni. Ja sam stvar­no obo­ža­vao fud­bal i ni­ za š­ta dru­go ni­sam znao. Do­bro, za­vr­šio sam fa­kul­tet. Prav­ni fa­kul­tet. To je na­vi­ka iz do­ma. Uju­tro pred po­la­zak u ško­lu uče­nje, vra­tiš se uče­nje, pred­ve­če, pred ve­če­ru uče­nje. Non stop su nas obi­la­zi­li, stal­no si učio. Rad­nu na­vi­ku sam ste­kao. Ja sam fa­kul­tet za­vr­šio u 35, vra­tiš se i šta sad da ra­diš s pra­vom. To sam za­vr­šio zbog se­be…

Na Svet­skom pr­ven­stvu 1954. vi­deo sam jed­nu stra­ho­vi­tu utak­mi­cu, kad je Ma­đar­ska po­be­di­la Ne­mač­ku sa 8 : 3 i na­vi­jao sam za Ma­đa­re, a tu­kao sam se sa Ma­đa­ri­ma u deč­jem do­mu kad sam bio u Ka­nji­ži. Ima­li smo za­ka­za­nu tu­ču. Mr­zeli smo Ma­đa­re jer su bi­li ve­li­ki zlo­tvo­ri. Se­ćam se na­še utak­mi­ce, Mi­loš Mi­lu­ti­no­vić je od­i­grao jed­nu do­bru utak­mi­cu, pro­tiv Fran­cu­za mi­slim. Gle­dao sam TV snim­ke, mno­go sam gle­dao snim­ke iz Švaj­car­ske. Mi­loš bi mo­gao da igra sa­da. Mi­loš je bio bla­go­det od čo­ve­ka i ina­če je bio ge­ni­je. Kao Krojf.

Ni­ko ni­je znao vi­še od Kroj­fa. Pe­le je spo­rać za Kroj­fa. Krojf ode u še­sna­e­ste­rac, uzme lop­tu, ode do go­la i da­je gol. Na 20, 30, 40 me­ta­ra oti­ma lop­tu i da­je gol. On po­kri­va ceo te­ren, za­to se i raz­bo­leo, ni­je sr­ce to mo­glo da iz­dr­ži. Ge­ni­jal­nost u fud­bal­skoj igri, teh­ni­ka. Za me­ne je on da­le­ko iz­nad svih igra­ča, ne za­to što sam ja sli­čan nje­mu ili je on sli­čan me­ni, ne­go za­to što je ge­ni­je.

Ne­sreć­no su iz­gu­bi­li ono fi­na­le pro­tiv Ne­ma­ca 1974. Ne­ve­ro­vat­no, ko­li­ko ti Nem­ci ima­ju sre­će, tad im je sve iš­lo, za­to im sad ne ide niš­ta. Ka­kve sam ja go­lo­ve vi­deo ko­je je Krojf da­vao. Kad sam igrao u Stan­dar­du, Bel­gi­jan­ci su me pro­gla­sili da sam naj­bo­lji stra­nac ko­ji je igrao u Stan­dar­du do tad, za mog do­ba, po­sle ne znam. Lop­ta mi ide u su­sret, ja se ne okre­ćem nig­de, uda­ram lop­tu efe­om u ćo­šak, gol­man ni­je po­di­gao ru­ke, ni­je znao šta da ra­di, to je i Krojf ra­dio. Ta­kav gol je dao i Te­vez. To­li­ko ide­ja ima u fud­ba­lu. Ja ne gle­dam en­gle­ski fudbal, to je rat­nič­ki fud­bal, na kra­ju će po­be­di­ti ko ima vi­še mr­tvih.

Der­bi, ovaj sad što igra­ju Par­ti­zan­–Zve­zda, to je sra­mo­ta, van­da­li­zam, to vi­še ni­je der­bi. Ja ne idem na utak­mi­ce, ja sam ose­tljiv čo­vek, ne­mam ži­va­ca, ne mo­gu da gle­dam ove gru­bo­sti. Ja ni­kad ni­kog uda­rio na te­re­nu ni­sam. Naš der­bi na pre­pu­nom sta­di­o­nu Par­ti­za­na ima 55.000 gle­da­la­ca. Pu­sti­li ih do sa­mih li­ni­ja. Ma ni­ko ni­je oče­šao ni­kog, ni­je­dan na­vi­jač reč ni­je re­kao. Bi­lo je 1 : 1. To je moj dru­gi-tre­ći der­bi.

Dok pred pr­vi der­bi ce­lu noć ni­sam mo­gao da spa­vam, uju­tro ka­žem dok­to­ru Ri­sti­ću, ve­li­kom hi­rur­gu, da ni­sam ce­lu noć spa­vao, a on ve­li pa šta. Imao je ta­kav pri­stup igra­či­ma da ih je la­ko mo­gao ube­di­ti. Je­si le­žao, ka­že. Je­sam, Pa šta ho­ćeš, od­ma­rao si se ce­lu noć, iza­đi na te­ren i igraj. Kad sam se za­gre­vao od sil­ne tre­me me neš­to na pre­po­na­ma ste­za­lo, pro­sto ne mo­žeš da tr­čiš. Iza­šao sam na te­ren i bo­ga­mi sam pr­vo po­lu­vre­me sla­bo od­i­grao. Ni­je bi­lo naj­sla­bi­je, ali to ni­je bio taj Mi­lan. Dru­go po­lu­vre­me tre­ner me iz­ve­de iz igre i ja sam ga po­lju­bio, spa­sio me. Ko­li­ko mo­že da odu­zme strah! Po­sle sam se to­ga oslo­bo­dio. Na pri­pre­ma­ma smo ra­di­li do­sta i sa te­go­vi­ma, a ja sam imao tu sre­ću da sam ro­đen sa ela­stič­nim mi­ši­ći­ma. Mi­ša Pa­vić je vi­deo šta ja s lop­tom mo­gu da ura­dim u Li­je­žu. Tri tre­ne­ra su gle­da­la ka­ko smo se do­da­va­li, je­dan njihov do­bar igrač i ja na 40 me­ta­ra iz ra­zno­ra­znih kom­bi­na­ci­ja. Kad je Mi­ša vi­deo ka­ko pri­mam, što­pu­jem i od­vo­dim lop­tu 30-40 me­ta­ra le­vo-de­sno, on i tre­ne­ri su se za­pre­pa­sti­li, re­kli su da to još ni­su vi­de­li. Ni­je Mi­ša tra­žio da se po­seb­no vežba. Igra­mo na dva go­la i kroz igru je pra­vio ne­ke ma­nje ko­rek­ci­je.

E, već ka­sni­je, u der­bi­ju dao sam tri go­la. Tad sam već bio opa­san, sta­bi­lan. Vu­ke­lić pro­đe po de­snoj stra­ni, cen­tri­ra, ja na 16 me­ta­ra u pu­nom na­le­tu na gru­di, od­sko­či is­pred me­ne, sa­sta­vljam je vo­le­jom i za­vr­ša­va u go­lu Sto­ja­no­vi­ću iz­nad gla­ve. Mo­žeš mi­sli­ti odu­še­vlje­nje Par­ti­za­no­vih na­vi­ja­ča. I dru­gi gol sam dao ve­o­ma le­po.

Vi­slav­ski je dao dva go­la. To je bio mlad i in­te­re­san­tan mla­dić. Ma­li je do­gu­rao do re­pre­zen­ta­ci­je po po­ten­ci­ja­lu fi­zič­kom i igrač­kom, ali mu je fa­li­lo u gla­vi. Pra­vim ve­li­ku raz­li­ku izme­đu in­te­li­gen­ci­je i fud­bal­ske in­te­li­gen­ci­je. Znam fud­ba­le­re koji ima­ju in­te­li­gen­ci­ju ko­ja ne­ma ve­ze s fud­bal­skom, fud­bal­ska in­te­li­gen­ci­ja je ne­ve­ro­vat­no zna­čaj­na. Ja sam u jed­noj se­kun­di pet ide­ja imao šta ću da ura­dim sa lop­tom. To je bit­no i va­žno, i od­lu­či­ti se za ono naj­bo­lje re­še­nje. Mo­raš kroz tre­ning da sve to poč­neš au­to­mat­ski da ra­diš, i da to sa­mo na­do­gra­đu­ješ po­sle. Uvek je to jed­na na­pe­tost. To je po­se­ban do­ži­vljaj. Ti si u cen­tru zbi­va­nja, u ži­ži vr­lo va­žnog do­ga­đa­ja kad do­đe sto hi­lja­da lju­di da te gle­da, znaš li šta to zna­či. Do­đe sto hi­lja­da gle­da­la­ca, Vem­bli 1961. go­di­ne, a sta­dion kô za­mak. Za­vr­ši­lo se pr­vo po­lu­vre­me, iz­la­zi­mo iz svla­či­o­ni­ca, kad sam iza­šao, gle­dam gde sad tre­ba da sta­nem, ma ne­ve­ro­vat­no. Ni­sam bio se­bi­čan, i to ja­ko se­bi za­me­ram. Ja sam mo­gao to­li­ko go­lo­va da dam, ali sam stva­rao šan­se i dru­gi­ma. Ja sam to­li­ko dru­gi­ma po­mo­gao, a i sa­da bih ra­đe dru­gom po­mo­gao ne­go se­bi. Vo­lim da vi­dim da se ne­ko dru­gi ra­du­je. Ja sam za re­pre­zen­ta­ci­ju mo­gao da dam sto go­lo­va. To­li­ko sam šan­si ja na­meš­tao. U Par­ti­za­nu isto.

U Par­ti­za­nu sam naj­vi­še vo­leo da igram s Vla­di­com Ko­va­če­vi­ćem. Žao mi je što je Ka­lo­pe­ro­vić pre­stao ra­no. To­ma je ta­kav šme­ker fud­bal­ski bio, lu­kav je bio u igri, znao je da da­je lop­te u še­sna­e­ste­rac iza le­đa pro­tiv­ni­ka. Sad vi­dim, uveo je to ma­lo u en­gle­ski fud­bal tre­ner Ar­se­na­la Ar­sen Ven­ger, a to smo mi ra­di­li. Ni­kad se ne da­je lop­ta di­rekt­no u no­ge igra­ču. To sam ja shva­tio, ni­su dru­gi shva­ti­li. Ka­da gle­daš fud­bal, stal­no da­ju u no­ge, ako ima pro­stor is­pred se­be, na­te­raj ga, to sam ja Vla­di­cu na­u­čio.

Bi­la je ta tre­ner­ska ško­la, pa ka­žem da se i ja upi­šem, Vla­di­ca, Va­ske, svi od­re­da upi­sa­li. I mi iz ino­stran­stva doš­li, ’ajde da za­vr­ši­mo i za tog tre­ne­ra, pa mo­žda neš­to i uspe­mo. Na Ko­šut­nja­ku smo ra­di­li ve­žbe i ra­zno­ra­zne stva­ri, u sa­li smo ve­žba­li i dri­bling. Tre­ner (či­jeg ime­na ne mo­gu da se se­tim) ka­že: Vla­di­ca, pa ti si va­žio za naj­bo­ljeg teh­ni­ča­ra, aj­de sad poka­ži to, a Vla­di­ca ka­že: Ja vam se iz­vi­nja­vam, ja to ne umem ta­ko da ura­dim kao Mi­lan, ja bih mo­lio Mi­la­na da to ura­di. Oni su sta­li, ko­ji me ne zna­ju, pi­ta­ju­ći se ka­ko sad Mi­lan. Mi­lan je sve to po­ka­zao i do­šao je pro­fe­sor, pa ka­že: Alal ti ve­ra, pa ni­sam ni ja to znao.

E to fi­na­le pr­va­ka… u Bri­se­lu. Do­la­zim na petnaest da­na, a go­di­nu da­na ni­sam šut­nuo lop­tu. Gde mo­žeš neš­to i da ura­diš, nemaš sna­ge. Ja sam je­di­ni bio na pri­pre­ma­ma, od ovih ni­ko ni­je hteo da do­la­zi, svi su gle­da­li ka­ko da na­đu klu­bo­ve, da pot­pi­šu ugo­vo­re. Do­la­zi­li ra­zno­ra­zni pred­sed­ni­ci klu­bo­va, uopšte se ni­je mi­sli­lo na tu fi­nal­nu utak­mi­cu. Upra­va je bi­la za­in­te­re­so­va­na sa­mo za pa­re te 1966. go­di­ne.

Dru­ga­či­je bi bi­lo da je igrao Zo­ran Mi­la­di­no­vić, ne­go tu je Va­ske na­pra­vio greš­ku, što je na ta­kvoj utak­mi­ci za­bra­nje­no. Da te pro­tiv­nik ta­ko vrt­ne, a da ga ne tre­sneš, to ne mo­že. Bi­star je bio, ali to ni­je smeo da mu do­zvo­li, mo­rao je da ga pre­sa­mi­ti. Pr­vo po­lu­vre­me smo ih nad­i­gra­li to­tal­no, ja sam imao ne­ke šan­se, Ha­san je imao, ma ima­li smo ih, ali mi smo ne­sprem­ni psi­hič­ki uš­li u utak­mi­cu, po­go­to­vu sam ja bio ne­spre­man i psi­hič­ki i fi­zič­ki. E, sa­mo da sam imao sna­ge, sa­mo je sna­ga bi­la u pi­ta­nju… Sva­ko je gle­dao gde će šta da uhva­ti, ni­ko ni­je mi­slio na fud­bal. Mo­žda se je­dan­put u ži­vo­tu jed­nom klu­bu ta­kva šan­sa pru­ži. Mi smo to za­slu­ži­li po kva­li­te­tu, ali klub ni­je bio na ni­vou.

Ge­gić je bio so­li­dan tre­ner, ali upra­va ni­je zna­la niš­ta. Oni su na­ma sve osta­vi­li, mi igra­či smo glav­ni kriv­ci. Ni­smo mi­sli­li na fud­bal, ne­do­sta­jao nam je do­go­vor, ni­smo bi­li kom­pakt­ni na te­re­nu.

Igrač ko­ji se ni­je do­volj­no do­ka­zao, a za me­ne je bio ve­li­ki igrač, bio je Be­če­jac, taj je bio pra­vi lu­ka­vi igrač da pro­tu­ri lop­tu ta­mo gde ni­ko ne mi­sli da mo­že. Lu­ci­dan i sta­men igrač. A bio je plan da do­đu još ne­ki igra­či. Da smo osta­li svi za­jed­no, vi­še bi­smo za­ra­di­li ta­ko ne­go što smo igra­li po ino­stran­stvu. Jer ta­da, u to vre­me su bi­le sa­mo Ne­mač­ka, Bel­gi­ja i Holan­di­ja otvo­re­ne za fud­bal, sve osta­lo za­ta­ra­blje­no.

To­li­ko je bi­lo do­brih fud­ba­le­ra u sta­roj Ju­go­sla­vi­ji, ne sa­mo Bo­be­ko­va, ne sa­mo mo­ja, pa po­sle to­ga Dža­ji­na ge­ne­ra­cija. Ve­li­ki broj fud­ba­le­ra je bio, ali sla­bio je kva­li­tet fud­ba­la, ni­je bi­lo lju­ba­vi i stra­sti.

Bi­li smo če­tvr­ti na sve­tu, dru­gi u Evro­pi, zlat­na me­da­lja na Olim­pij­skim igra­ma, sve u dve go­di­ne. Pro­tiv Ru­sa, pro­du­že­tak u fi­na­lu, Pr­ven­stvo Evro­pe u Pa­ri­zu.

U fi­na­lu pro­tiv Ru­sa, jao što sam bio ljut na se­be po­sle te utak­mi­ce. Stvar­no sam pre­tr­čao mno­go. Ima­li su Ru­si do­bar tim, ima­li su cen­tar­fo­ra Po­ne­delj­ni­ka, de­sno kri­lo Me­tr­ve­li­ja, pa Ne­ta, a Ja­šin bra­ni. Mi smo to­li­ko do­bro igra­li, bo­lji smo bi­li, ja sam dva pu­ta iza­šao sam i Ja­šin mi je od­bra­nio.

Šo­le je do­bar čo­vek, ali ni­je smeo da pri­hva­ti da bu­de re­zer­va. Hte­doh da mu ka­žem sad na pro­gla­še­nju spor­ti­ste go­di­ne, a ni­sam bio za istim sto­lom, ali ne znam ka­ko bi to shva­tio. Mi smo ima­li ja­ko do­bar tim. Cen­tri­ra­na lop­ta sa de­sne stra­ne, Še­ku­la­rac je na­ba­cio tu lop­tu, ja utr­čim baš na pet me­ta­ra, na me­ni je Rus i sa­mo je ma­lo gla­vom skre­nem u gol. Kod uda­r­ca gla­vom ne zna se gde lop­ta ide, kad šu­ti­raš no­gom obič­no se vi­di gde ide lop­ta, a gla­vom ne­ma šan­se. 1 : 0 za nas. Po­sle to­ga, lop­ta do­la­zi do me­ne, ja je pro­puš­tam i ona ula­zi u pra­zan pro­stor. Bo­ra to ose­ti, utr­či sam u še­sna­est me­ta­ra, ma­lo sa le­ve stra­ne, za­mah­ne, uhva­ti ma­lo ve­ći efe i ona pro­huji po­red sa­me sta­ti­ve. Da je bi­lo 2 : 0 bi­lo bi go­to­vo. U dru­gom po­lu­vre­me­nu, ka­ko smo pri­mi­li taj iz­jed­na­ču­ju­ći gol, ne mo­gu neš­to da se se­tim, neš­to je tra­lja­vo bi­lo. Pri­mi­li smo gol, Vi­di­nić ne­spret­no iza­đe na jed­nu vi­so­ku lop­tu i gol­ma­ni obič­no kad is­tr­ča­va­ju da hva­ta­ju lop­tu ko­le­no gu­ra­ju na­pred, i on uda­ra Zo­ra­na Mi­la­di­no­vi­ća u bu­ti­nu. Zo­ran ni­je mo­gao na no­gu da sta­ne. To je bi­la po­lo­vi­na dru­gog po­lu­vre­me­na i iz­dr­ža­li smo do kra­ja, ali je u pro­du­žet­ku na jed­nu na­ba­če­nu lop­tu iz kor­ne­ra sa le­ve stra­ne Vi­di­nić bio u ne­do­u­mi­ci, ho­će-ne­će da uz­le­ti, Zo­ran is­pred nje­ga i Rus utr­či i sa­mo je ma­lo skre­ne gla­vom u gol. Bi­la je to iz­van­red­na utak­mi­ca, bi­li su odu­še­vlje­ni Fran­cu­zi i vr­lo le­po su po­sle to­ga pi­sa­li. Ta­da mi je Ći­rić re­kao, ka­ko su pi­ta­li Ber­na­be­ua da li je za­pa­zio ne­kog fud­ba­le­ra ko­ga bi mo­gao da od­ve­de u Ma­drid, ka­že ni­sam vi­deo ni­ko­ga, ali sam vi­deo jed­nog ko­ga ne mo­gu da od­ve­dem. Ko­ga, pi­tao je Ći­rić, a Ber­na­beu mu ka­že: Mi­la­na Ga­li­ća (ta­da ni­je mo­glo da se ide iz Ju­go­sla­vi­je dok igrač ne na­pu­ni 28 go­di­na). Bio bih pro­gla­šen za ne znam šta ta­da, go­di­nu da­na ne bih smeo da igram, ne bih smeo da se vra­ćam u ze­mlju, bio bih pro­gla­šen ne­pri­ja­te­ljem dr­ža­ve.

Naj­da­ro­vi­ti­ji mo­ra­ju naj­vi­še da ve­žba­ju… Ja se lju­tim na ove na­še te­ni­se­re, po­seb­no na te­ni­ser­ke što su doš­le na vrh i sta­le. Na­dal je iz­ja­vio da sva­kog da­na sve vi­še i vi­še ra­di. Kad si us­pe­šan i šam­pion Evro­pe, ma ra­di još vi­še da bi odr­žao to. Naj­te­že je odr­ža­ti vr­hun­sku for­mu. Sa­mo rad, rad, rad i niš­ta dru­go.

Znaš šta sam mo­gao da ura­dim na te­re­nu da mi je ova pa­met bi­la. Mo­gao sam da do­pri­ne­sem mno­go Par­ti­za­nu, re­pre­zen­ta­ci­ji… Oni su sma­tra­li da ja ni­sam teh­ni­čar za­to što sam od­mah da­vao lop­te. A umet­nost je da­ti lop­tu, pre­ci­zno i pa­met­no da­ti lop­tu, to tre­ba na­u­či­ti. Ovi na­ši igra­či ne zna­ju na dva me­tra je­dan dru­gom da do­da­ju lop­tu…

Ide­a­lan tim Par­ti­za­na – Šoš­kić, Ju­su­fi, Be­lin, ako bih sta­vio Či­ka, on­da bih mo­rao sta­vi­ti i Be­čej­ca u half li­ni­ju, on­da Min­da Jo­va­no­vić, bio je fe­no­me­na­lan cen­tar­half, on je to­li­ko mo­zgom igrao fud­bal, otva­rao se, ne­ve­ro­vat­no, ima al­ter­na­ti­va za sva­kog igra­ča.

Cen­tar­half – Ze­bec, ali ne bih ga sta­vio za cen­tar­hal­fa ne­go na le­vo kri­lo… Be­ken­ba­u­er je dr­žao ce­lu re­pre­zen­ta­ci­ju, ceo klub i na te­re­nu i van nje­ga, ta­ko da bi Ze­bec bio tu sto­žer da ga slu­šaš.

Le­vi half – Zo­ran Mi­la­di­no­vić. Pa sad ova­ko na­va­lu: Mi­loš, Bo­bek, ja, sad dvo­ji­cu na­ći ko­ji bi naj­vi­še od­go­va­ra­li, me­ni je straš­no od­go­va­rao kao igra­ču Mi­haj­lo­vić, ali se po­vre­di i neš­to se iz­glu­pi­rao sa onom že­nid­bom. Bio je šme­ker i igrač je bi­star bio, brz, hi­tar. Ja sam nje­ga ko­ri­stio straš­no za­to što sam vi­deo da on ne­će da po­slu­ša, za­to sam uvek gu­rao nje­ga u va­tru. Sa­mo gur­nem lop­tu u 16, on dvo­ji­cu-tro­ji­cu na­ni­že i ja sam sam. Ne mo­gu da ka­žem da sam to na lu­kav­stvo ra­dio, ali on je ta­kav stil igre imao. Ne mo­gu još da se pri­se­tim, de­sno kri­lo je bio Her­ceg, Me­sa­roš, pa je bio Če­bi­nac. La­za Ra­do­vić je bio do­bar fud­ba­ler, sa­mo je ka­sno do­šao u Par­ti­zan, do­bar igrač. Ma­lo mu je fa­li­la br­zi­na, ma­lo bor­be­nost, teh­nič­ki je fe­no­me­na­lan bio, na fi­nja­ka. Tu je Be­če­jac znao i da tr­či, da se ba­ci i da ot­me. I on je ma­lo ka­sno do­šao. Mar­ko Va­lok je bio je­dan pro­se­čan fud­ba­ler, ali je da­vao go­lo­ve.

Pe­ru­šić iz Di­na­ma, ko­ja je to kr­lji­na od fud­ba­le­ra, ti mo­raš u ti­mu da imaš jed­nog kr­lju, jer ne mo­žeš da ga pre­dri­blaš, to­li­ko do­sa­dan igrač da ne­maš poj­ma. Ko­li­ko ga pu­ta pre­tr­čim kao od ša­le, a on ta­ko ma­li, i ne znam oda­kle mu ta no­ge­ti­na da se ba­ci i da mi sa­mo ma­lo gur­ne lop­tu is­pred me­ne. To su ti igra­či.

Vla­di­ca Po­po­vić je igrač ko­ji je znao le­pim po­na­ša­njem da od­i­gra fud­bal, ali ni­je bio re­pre­zen­ta­tiv­ni ka­li­bar. Da je Be­če­jac bio ume­sto Vla­di­ce Po­po­vi­ća… Da su bi­li u Či­leu Be­če­jac, Va­so­vić, Mi­la­di­no­vić, Sa­mar­džić. Ako si mo­rao ne­kog da uzmeš, uz­meš Pe­ru­ši­ća ili Ža­ne­ti­ća.

Ne ni­je, vi­de­la se raz­li­ka. Do­bro, Hr­va­ti su se dru­ži­li sa­mo sa Hr­va­ti­ma. Mi smo se za­je­ba­va­li na taj na­čin, oni nas mi njih, ali ni­kad bo­lje dru­gar­stvo ni­je bi­lo ne­go na tom svet­skom prven­stvu. To­li­ko smo se mi ša­li­li, sla­vi­li i ve­se­li­li. Jer­ko­vić je znao da bu­de du­ho­vit čo­vek, druš­tven je bio, znao je da se na­ša­li, zna on i da cim­ne ne­ku, svi smo mi ne­ki put zna­li ma­lo da švr­lja­mo. Ja sam igrao u Bar­se­lo­ni (sa Par­ti­za­nom, re­pre­zen­ta­ci­jom Be­o­gra­da i sa Stan­da­r­dom), ne­ko­li­ko pu­ta na sta­di­o­nu Kamp nou, na iz­la­zu imaš ka­pe­lu sa stra­ne da se po­mo­liš Bo­gu i da za­že­liš se­bi ili ko­me god ho­ćeš sre­ću, s le­ve stra­ne stoji jed­na fla­ša i jed­na ča­ši­ca, onaj ko­ji je ve­li­ki tre­ma­roš do­zvo­lje­no mu je, znaš, ti, ko­li­ko to umi­ri.

Pe­le je­ste ve­li­ki, on je gro­ma­da. On je sa 17 bio pr­vak, i sa 30. Ka­ko je igrao sa 17, on uđe u igru, ni­je bio u po­sta­vi i da on tri go­la. Gle­da­ju­ći na te­le­vi­zi­ji ka­ko je od­i­grao pro­tiv Fran­cu­za, ka­ko je de­te od­i­gra­lo. To je bo­žan­sko po­sre­do­va­nje. I ja sam ve­ro­vat­no imao to po­sre­do­va­nje, Bog mi je u ne­ko­li­ko na­vra­ta… stvar­no mi je pru­žio ru­ku. U ži­vo­tu sam se tri pu­ta da­vio, u re­ci dva pu­ta i na mo­ru je­dan­put. Sta­no­vao sam u Novom Be­če­ju, na sa­moj re­ci Ti­si. Ni­sam vo­leo dom, ni­kad ni­sam vo­leo dom, ve­li­ka bu­ka sta­ri­jih, ja se ni­sam mno­go ni dru­žio, ima tu i ta­mo ne­kih vi­de da si mi­ran, ho­će da te išo­pa­ju i ovo i ono, šta ja znam. Ni­kom ni­sam ostao du­žan, ali on­da kad su vi­deli ka­ko sam že­sto­ko re­a­go­vao, re­kli su skla­njaj se od nje­ga i osta­vlja­li su me na mi­ru. Ne mo­žeš dru­ga­či­je, kad si ma­li i ako ne po­ka­žeš zu­be i ne uje­deš ne­kog.

Ja­ko mi je žao što se ni­smo kva­li­fi­ko­va­li na Svet­sko pr­ven­stvo u Lon­do­nu. To je to­li­ko glu­pa­vo iš­lo, ima­li smo i do­bru re­pre­zen­ta­ci­ju i do­bre igra­če, ode­mo na re­vanš u Nor­veš­ku i iz­gu­bi­mo sa 3 : 0. Ni na kraj pa­me­ti nam ni­je bi­lo, ali ka­kvu smo ne­sre­ću ima­li, ne­ka­ko se sve uro­ti­lo, taj dan ki­ša, te­ren te­žak, blat­njav, oni glo­ma­zni sa­mo le­te po te­re­nu, ne mo­žeš da do­đeš do lop­te. A oni ka­ko šut­nu ta­ko lop­ta uđe u gol.

Ja­ko mi je žao što ni­smo otiš­li da­lje, mo­gli smo i Fran­cu­ze usred Pa­ri­za da po­be­di­mo, onaj da­de gol Šo­le­tu sa 30 me­ta­ra, po­lu­vi­so­ko, a mo­gao je da bra­ni. Za­to mu je dao i ovaj u fi­na­lu, ne­ki po­lu­lob…

U Bri­sel smo iš­li avi­o­nom. Sa­mo, u ho­te­lu, u Bri­se­lu se ni­je zna­lo ko kad spa­va, ko šta ra­di pred utak­mi­cu. Kod nas su po ceo dan bi­li me­na­dže­ri, pred­stav­ni­ci klu­bo­va, tr­go­vi­na.

Ne mo­že te­bi da ka­že ni­ko ka­ko ćeš ti da igraš fud­bal. To je in­tu­i­tiv­no, ta­le­nat i tvo­je mo­ći da to spro­ve­deš u de­lo na te­re­nu. Ne mo­že ni­ko da ti na­cr­ta ka­ko ćeš ti da igraš. Špic nam je go­vo­rio da kad igra­mo u Be­o­gra­du igra­mo na jed­noj stra­ni i igra­mo tri­ling. Baš ta­ko da­nas igra Bar­se­lo­na. E, ta­ko je Špic na­ma go­vo­rio da igra­mo. Kad ak­ci­ja po­či­nje sa jed­ne stra­ne ni­ka­da se ne za­vr­ša­va na toj stra­ni. Zaš­to? Za­to što pri­vu­češ od­bra­nu na tu stra­nu, osta­viš do­sta pr­o­sto­ra, pri­pre­maš ko će u taj pro­stor da uđe i on­da tom sa­i­gra­ču da­ješ lop­tu. U to­me je Špic bio ve­li­ki da nas po­u­či ka­ko to na po­je­di­nim de­lo­vi­ma tere­na da igra­mo. U na­še vre­me, ni­je­dan naš na­pa­dač ni­je trčao da oti­ma lop­tu pro­tiv­nič­kom na­pa­da­ču. Tr­čao je Raj­ko Mi­tić.

Znaš ko­ji igrač me pod­se­ća na te­be, Ro­nal­do, Bra­zi­lac. Dao je osam go­lo­va na SP, dva Nem­ci­ma. Iz­u­zet­no je bio brz. Ula­zio je u pet­na­est šan­si na utak­mi­ci.

Je­ste, je­ste, je­ste…

Zahvaljujemo se Geopoetici i autoru knjige, koji su nam dozvolili da objavimo ovu priču o Galiću, a narednih dana biće još nekoliko nastavaka i lepih priča iz vaskolikog sveta fudbala, gledano očima genijalnog Bože Koprivice.

Koprivica (1950) koji je diplomirao Svetsku književnost kod legendarnog profesora Vojislava Ðurića, a zatim je najveći deo zivota proveo kao dramaturg i pisac, ali na prvom mestu mu je bila strast prema fudbalu (zagriženi je navijač Partizana).

Other:

Partizan.rs je vlasnik autorskih prava na sve sopstvene sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka i programerski kod) i vlasnik prava na licencne sadržaje koje na portalu prenosi.Ukoliko posetilac neovlašćeno i u svrhe koje nisu lične, koristi i u drugim medijima prenosi bilo koji deo sadržaja sa portala bez pisane saglasnosti vlasnika, smatraće se da vrši povredu autorskih prava www.partizan.rs.U slučaju povrede autorskih prava, www.partizan.rs u skladu sa Zakonom, ima pravo na sudsku zaštitu i naknadu štete.


Zvanični sajt Fudbalskog kluba Partizan