Između suze i pobede, biram suzu…

Baš kao i ratovi, postoje utakmice koje treba umeti izgubiti.

Moj stari služio vojsku u Subotici one godine kada su Gegićeve bebe na svom putu do Hejsela pregazile prvake Francuske, koja je još pamtila slavu Žista Fontena, Zapadne Nemačke, koja te godine na volšeban način izgubi finale svetskog kupa onim nepostojećim Harstovim golom u poslednjoj minuti meča, Čehoslovačke koja će deceniju posle toga Panjenkinim šlampavim penalom Nemačkoj oduzeti radost još jedne titule prvaka Evrope, a potom i prvaka Engleske, zemlje koja je te godine bila prvak sveta.

Nant i bremenski Verder pokoreni su najlepšim nogometom koji se ikada igrao u Jugoslaviji. A onda je došao praški šok. Igrači Sparte na revanš u Beogradu došli su sa osmehom na licu i kapitalom od strašnih 4:1 iz prve utakmice. No, na Topčiderskom brdu dočekao ih je plotun od pet hitaca. Još uvek zaglušen februarskom topovskom salvom, dočekao je stadion JNA u lepom beogradskom aprilu 1966-te godine strašne Bazbijeve bebe. Bebe protiv beba! Partizan je delovao poput uvežbane lovačke eskadrile koja se igra sa tromim protivničkim bombarderima. Stajlsov gol u revanšu bio je nedovoljan da nadomesti golove Hasanagića i Bečejca u nezaboravnoj noći na stadionu JNA, noći u kojoj je čak i jedan Džoržd Best bio samo Džoržd Average.

Crno-belu četu u briselskom finalu 11.maja ’66-te čekao je Real, koji se bez di Stefana i Puškaša uopšte nije doimao tako kraljevskim i tako strašnim.

Te noći, ukazom saveznog sekretara za narodnu odbranu, televizori u svim jugoslovenskim kasarnama goreli su duže no što je propisano dnevnim rasporedom radnog vremena.

Kasarna u kojoj je moj stari službovao bila je nekakva sablasna austrougarska konjička kasarna, a možda čak i obična konjušnica. Televizor je donešen u trpezariju koja je bila dovoljno velika da primi čitav bataljon mladića u uniformama, ali ne i dovoljno prozračna da iz nje brzo izađe zadah šinjela natopljenih proletnjim kišama. Baš tu TV salu za gledanje utakmice odabrao je i komandant kasarne, potpukovnik sa crtama lica koje su izgledale kao uklesane u kamen i sa crnim brkovima, kakve u detinjstvu zamišljamo na svakom velikom ratniku. Za gledanje utakmice vojsci je odobrena po čaša soka, a stasiti i odmereni potpukovnik u ruci je doneo čašu vina i seo u dno sale, iza vojnika koji su nastojali da budu što bliže crnobelom ekranu na kojem su igrale crno-bele bebe.

Vasovićev gol u desetom minutu drugog poluvremena među vojskom je izazvao oduševljenje ravno onom kojeg su njihovi očevi osetili kada je zavšren rat. Sala, dotad osvetljena sa tek par škiljavih sijalica, odjednom je blesnula od vedrih i ozarenih lica mladića koji su se prijateljski tapšali po ramenima i govorili: “Sad je gotovo, prvaci smo.”

Potpukovnik, prekaljeni partizan, ćutao je i otpijao male gutljaje svog vina, a na licu mu se nije mogao videti ni nagoveštaj radosti.
Amanćiov udarac u 70 minutu utakmice, koji je završio iza Šoškićevih leđa, pokrenuo je čitav karusel psovki i grdnji na Špance i na nemačkog sudiju, sasvim nedužnog i nevinog. Ali ljutina zbog primljenog gola ni za milimetar nije potisnula veru u pobedu, jer Partizan je te večeri igrao nogomet na način na koji su flamanski majstori slikali svoja platna. Sala je bodrila malu četu i ne pomišljajući da ti povici ne mogu da dopru sve do Brisela.

Potpukovnik je ćutao i otpijao male gutljaje svog vina. Pogled mu je bio jednostavno komandantski, a to, za neupućene, znači da se iz tog pogleda nije moglo ništa naslutiti niti pročitati.

Serena, Španac sa imenom priličnijim za kakvog šlager-muzičara, nego za veznog igrača budućeg klupskog šampiona Evrope, posle samo šest minuta poslao je još jednu loptu iza Šoškićevih leđa. Sala je zanemela kao što zanemi čovek kada mu se saopšti strašna i kobna vest. Muk je trajao tek nekoliko časaka, a onda je ustupio mesto pokojoj psovci i neuverljivom međusobnom ohrabrivanju.

Jedini zvuk koji je prekinuo tih nekoliko časaka kosmičke tišine, bio je oštar zvuk stakla koje se lomi o kameni pod. Moj stari je okrenuo glavu i video svog komandanta kako sedi jednako nepomično kao i na početku utakmice, ali čaša vina je, umesto u njegovoj ruci, bila rasuta po podu. Nije bila bačena, samo je skliznula iz ruke sa svojim sadržajem nalik na krv. Potpukovnikov lik, izgubivši jedan detalj, čašu s vinom, nadomestio ga je drugim. Jednom suzom koja se skotrljala niz obraz i nestala u crnim, doteranim brkovima.

Da je Partizan pobedio u toj utakmici, četiri godine pre mog dolaska na svet, i da nije bilo te potpukovničke suze, ja bih možda navijao za Čelik. Ili Velež. Možda čak i za Partizan. Ali ga ne bih voleo onako kako to činim od dana kada mi je otac, kao dečačiću u predškolskoj dobi, ispričao tu strašnu i herojsku priču.

Autor: Elis Bektaš

Other:

Partizan.rs je vlasnik autorskih prava na sve sopstvene sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka i programerski kod) i vlasnik prava na licencne sadržaje koje na portalu prenosi.Ukoliko posetilac neovlašćeno i u svrhe koje nisu lične, koristi i u drugim medijima prenosi bilo koji deo sadržaja sa portala bez pisane saglasnosti vlasnika, smatraće se da vrši povredu autorskih prava www.partizan.rs.U slučaju povrede autorskih prava, www.partizan.rs u skladu sa Zakonom, ima pravo na sudsku zaštitu i naknadu štete.


Zvanični sajt Fudbalskog kluba Partizan